Delo

ПОЛИТИЧКО-ПРОСВЕТНЕ ПРИЛПКЕ У БОСНИ 529 узданика Самарџића за предсједника општине, и примила била од Кујунџића кључеве црквене. Но Самарџпћ видећи сав народ протпв себе не ћедне се примити ни он предсједништва. Ово се дешавало баш велике неђеље, те пошто није било пнкога да прими кључеве црквене од власти, па иошто чак ни прота Љевански поред телеграФСких наредаба мнт. Мандића није ћео из руку кот. предстојннка примпти кључеве. црква је тако за вријеме велике неђеље и ускршњих празника остала затворепа. Из овако тешког стања по наш народ шта ће сљедовати? Зашто је па највишем мјесту ова ствар сувише олако узета? Да ли ће Калај и у колико ће успјети са својим плановима? и шга би паш народ требало сада у иптересу одбране своје народности предузети? то су све пнтања која нам се овде намећу, али о којима ми наравно не можемо овом приликом говорнти, ми ћемо бацити овде један ма и кратак поглед још на једну страну Калајеве управе. Ма колнко да је Калај дрзак и лукав у својим нападима на српску народност, то ипак има нешто од чега он преза а то је европско јавно мњење. Уништити једпу народност коју није могла сатрти столећима турска сила, — те која је против духа начела, напретка и цивилизације деветнаестог вијека: па и протнв духа и самога берлинскога конгреса, и оне мисије коју је Аустрија од конгреса на себе примила и за извођење тога посла требала је таман онолнка доза дрскости колику може само један Калај имати. Зато Калај највише н јест презао од евронског јавног мњења. Но Калајево лукавство н препреденост н овде је покушало себи излаза наћи. Нешто својом вјештипом а можда и још каквим путовима који су нама непознати, он је задобио један извјестан дјео европске штамне, ко.ја је до сада хотимице нли нехотице; или можда самом обманом његовом, систематнчкп износила управу мин. Калаја, у иајпохвалнијим цртама; н његова управа изношена је пред европско јавно' мњење у сасвим другнм цртама и карактеру него шго у истини јест; његовим наредбама и ностуицима давана је са свим друга тенденција, а не она којој је намијењена. Прнје свега у извјесном днјелу европске штампе покушавало се до сада нашим школама датп карактер чисто релнгпозни, и изједначити пх са мухамеданским „мехтеппма,“ ово исто покушавао је п сам Калај неколико пута до сада у самим делегацијама; јер кад се докаже да су наше школе испуњене вјерским Фанатизмом, то према томе самоме оне п не могу давати онога свјетског образовања, и преко себе шпрнти напредак и цивилнзацнју европску, пошто као такве стоје у духу и захтјевима супротном данашњој сувременој педагошкој науци, па се тако и лишавају сваког удјела у напретку и цпвилпзацијн ових земаља; онда је паравно Калају лакше бранити се од сваких нанадаја, које му се због сметња нашим школама чине; лакше се оправдава његова заузимљивост и врућа жеља за подизањем комуналних школа које се као конкуренти истичу нашим школама. Оваким обманама сакрива се право стање ствари пред јавним мњењем, а Калај са подизањем Дело XIV 35