Delo

ЈУНАК НЛШИХ ДАНА 51 владаоца ни власт, који се смеје цркви и свештеницима, који се руга нашим благим „нравима“ и обичајима, коме ништа није свето, који је друговао, за све време школовања, са неким руским и пољским протераницама, што су због својих „црвених мисли* протерани из отацбине... Међу тим њихове жене и ћерн знадоше да је то леп човек, да уме да се креће у друштву, да су га у Бечу прпмале многе отмене куће, да се у њега смртно заљубила ћер једног грофа, коју је он од неке болести излечно, н кад му је гроф понудио руку своје јединнце да је он као васпнтан човек, веома уљудно захвалио рекавши: како он ту понуду сматра као највећу почаст, алп се заветовао да ће се оженити само Српкињом итд. итд. Једини који добро знадоше Сретена Срећковића беху његови другови школскн. II ако знадоше да се он као фак добро учио, ипак им се ово чичпло претерано. Отрчаше одмах у редакцију Трговачких Новина да потраже главног сарадника њнхова, а друга свога и Срећкова, Мнлана Мнлојковића. ( )н пх дочека другарски и рече: — Истина је. Ево и неки бечки листови говоре о том: а уредншптво је добило п нарочито писмо из Беча. — То је, Бога ми, славно! — Те још како! — Тај оде! — И треба! вели Милан. — Ја се од свега срца радујем!... А после, брате , он је и вредан! .. Знаш ли ти да он још сад влада са три језика?... — То је истина... Нек му је са срећом! .. Кад они одоше из редакције Милан оста смешкајући се. „Морам му ппсатн — рече више за себе — о утиску који је његова реклама начинила!... Битанга!.. Сав је Београд полудео за њнм! Нема куће у којој се не говори о њему!... Тај не ће умрети од глади, тај ће проживети!...“ И седе за сто... После недељу дана исте новине донеше опет овакву белешку: ш/ „Не чудите се! — Наша вест о врлом Србину научнику, Др. Сретену Срећковићу направила је сензацију у свима друпгтвеним круговима београдским. Ама што опазисмо н што