Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА дб на другог; није било кише, али си је већ осећао , само што није рупила као незван гост; хладни западни ветар догонно је неку влагу која је душу притискивала, добро су је осећали и људи здравих а то ли болесних плућа... На станици га је чекао Милан. Чим је ступио на обалу загрли га свесрдно као брата рођеног. — Сам си ? — упита Сретен. — Сам; тако си желео. — Добро је. Сад да потражимо каква кола. — Где сп намеран одсести ? Хоћеш код мене ? — упита Милан. — Хвала, не ћу. Одсешћу у „Старом здању.“ — Па што ће ти кола ? Хајдемо полако уз басамаке. Или ваљада, имаш стварн ? — Имам, али то ћу сутра дићи... Ама кола, кола!... Кочијаш! Р1ма ли какав фијакер ? — викну гласније. Из помрчине се јавн кочијаш. — Ту сам, господине. — Прптерај кола овамо!... Каква вам је ово ђаволска помрчина да човек врат скрха!... Кад кочијаш оде по кола, Милан га погледа онако, испод ока, па му се не може на ино а да не пецне: — Боже!... П1то ти је научило од детињства! Не може маћи без фијакера!... Али он не одговори ни речи на ту посмевку; учини се као да је ни чуо није. X тај мах затутњише кола и кочијаш викну: — Изволите, господине! Он спусти Милану руку на раме и рече: — Седај! — Шта, зар и ја ? — Седај, не дроби ту којешта! Милан се не даде двапут молити него ускочи а он за њим рекавши кочијашу: — Старо здање! Затутњише кола неравном калдрмом- Милан, наместивши се у седишту, рече весело: