Delo

А К Т Е Ј А 15 живео ? Наука о души још иде пипајући. Зар је непосредно доказано, да је вера у битност душе, као субстанце личне, само остатак средњевековних предрасуда, по којима иојмови постоје као вештаства, изван нас ? Мучни бол осећам у затиљку. Огледао сам да се опоменем чега било из мог првашњег живота али не могох. Тако исто не могох да мислим на латинском, као што могу у присуству Актејину. Како ми је жао. Колико бих ја могао нових ^аката дати науци о древностима. V 12. Октобра. Прешла је на послетку и седма ноћ мога паћеничко-сладосног осећања. Актеја је дивнија од најнеоотварљивије маште. У очима њеним пламти срећа лепоте и младости. Бледи нешто смугли образи без живота напослетку се озарише руменилом. Усне су страсно поцрвенеле, а груди, девојачке груди Афродитине, подижу бурно наборе од свилене индијске тканине. Никада нисам видео тако необичну источњачку лепоту ни код нас. ни на југу јевропском. Нити сам икада осећао заоштрепу жудњу облађивања тако, као сад. И слатко ми је и страшно да помислим да ће кроз неколико часова Актеја бити моја. Бојао сам се, да у то верујем: богови су завидљиви — то је њена узречица... Али седам капи крви скупо стају. Ја не могу с постеље да устанем, тако сам слаб. У глави — некаква мучна празноћа, а у кичми — осећај зубног бола. Френен Хајберг посла по лекара; али га нисам примио. 13-ог окт. Узалуд сам је сву ноћ очекивао, не склапајући ока. Не дође. Савладала ме туробна, несносна слабост. Очи се затварају. Из досаде примио сам младога лекара Андерсна, који скептички махаше главом кад сам га уверавао, да ми његова помоћ није потребна. Светова ми, да се преселим у болницу. Одлучно сам одбио савет: јер тамо нећу видети њу. 14. Опет је нема. Боже, како патим! Да није то можда ‘ био сан?...