Delo

ЈУНАК НЛШИХ ДАНА 95 — Па лепо! — рече. — Рецимо да сте ви у праву. Онда, молим вас, кажите ми: шта ви тражите од књиге? — Све. — Све ? — Све! II да ме забави и да ме научи и упути, и разгали и разговори, да моје мисли упути на правилан пј^т; једном речи: ја хоћу да при^ем књизи као некој светињи, гологлав!... Књига треба да ме дигне и узнесе да ме натера да се замислим, да ме изведе из заблуде ако сам у заблуду пао — тражнм, као што рекох: све! — Па и ја то исто тражим! — Верујем; само то није пут којим ћеш до цил>а доћи. У тај мах отворшне се врата и старица уђе у собу. Сретен се диже н прнђе јој руци. — 0, Срето, синко! Ти си? — Јест, Срета — рече Стеван. — где си ти, чедо моје ? — Опростите, — г-ђо, што вас тако дуго не походим. Имам пуне руке посла. Ко зна кад би се видели да ме није један случај довео к вама. — Ти треба чешће да дођеш. Знаш, хвала Вогу , да те волимо. Мени баш би и криво. До душе, Стеван те свагда бранн. Ја не знам какви су то послови, али, чини ми се, да бих увек имала кад обићи пријагеље, ако не на дуж:е, оно да се за здравље упитамо. — Опростите, али вам дајем реч да ћу од данас бити вреднијц. — Седи, рано. Па како је здравље ? — Хвала Богу! — рече Сретен седајући. — А како је мала ?... — Расте, игра се... Ја сад по вас дан с њом... Оста тамо с матером. — А какав те то случај доведе к нама ? — упита Стеван. — Ја мислим да нисам погрешио што се прво вама обраћам. Тиче се једног дечка. Дечка ? — Да, једног сирочета које је само у беломе свету. — Па ?