Delo

96 Д Е Л. 0 — Па ништа. Ако сте вољни примити га и побринути се о њему да вам га доведем. Старине се иогледаше. — Је ли мушко или женско ? — Мушкарац од својих десет година. — А чији је ? — Нема ни оца ни мајке. — Је ли одавде? — Није, сељанче је. Али знаког погледа, онаке бнстрине. оноликог самопоуздања — ја још не видех! Па стаде причати причу како је нашао то снроче. Старица окрете плакати. — Па баш вели: хоће да буде велики човек? — упита Стеван. — Тако! Али то сте требали чути као ја што сам чуо! — Па где ти је тај дечко ? — Код куће. — Старац се диже са столице и пређе неколико пута преко собе. Очи му сијаху кад упита старицу: — Па шта велиш ? — Ти знаш да ја нећу покварити! — рече она. — Онда — доведи га! — Јест, Срето, доведи га! Ако није севап није ни грех. Сретен се диже. — Седи! — рекоше обоје. — Нека, хвала! А хвала вам и за то сироче. Ја мислим да се не ћете покајати што сте га се примили! Ја ћу га довести још данас. Да сам у другим приликама , задржао бих га код себе. Овако... шта ћу ?... — Доведи, доведи! — Па ниси се ничим ни послужио! — рече старица. — Хвала! А имам и посла. С Богом! Обоје га испратише до капије. Чудновато се осећао Сретен кад се нађе сам на улици. Частољубље му беше }шре^ено, и он, поЈЈед свега што му је стари Стеван чинно, осети како га мржња подузима. Рече сам себи гласно: