Delo

100 Д Е .1 0 -— Све пма свога смисла — рече Сретен. — Док се јави мпсао сигурно је да има и основа. — Тако је, то је и наше мишљене — рече Ранко. Јер, ево! Прво и прво: немамо где да публикујемо оно што напишемо. Оно, по неки лист прими, али то догони уредник онако како се не би никоме замерио. Шта ме је пута само то наједило! Шта сам пута морао тргнути рукопис због тога. Неки дан разговарах нешто с Малишом о томе, и он даде ову идеју. — То сам мислио. — У осталом ја сам се том идејом одавно носио, још док сам на страни био. Ја сам мислио да се код нас може одржати такав један лист. — Одржати — не знам. Ти знаш како ту има много зачкољица. Прво: треба материјалних средстава... — Имамо — рече Малиша. — Добро; али онда цензура! — рече Сретен. — Зар не знате колико је цензура осетљива? — То јесте — прихвати Ранко — али то нас ипак г^е сме поплашити. У осталом, за то смо се и скупили овде; за то сам те и питао: да ли има смисла? јер ја сам новајлија а ти већ боље познајеш те ствари. Сретен поче ауторитетно говорити о приликама. Он збиља познаваше боље од свију све кругове друштвене у Београду. И његово мишљење беше: да се може покренути такав лист. — Ама, господо моја, ту треба битп врло пажљив у изразима. Много, много ствари има што их треба завијено казати. Осетљиви су као да су рођени у царским палатама! И онда поче прнчати ситнице, које беху врло карактерпстнчне по јавну реч. Те ситнице изазваше смех. Малиша поче и карикирати. — Муке су с овим цензорима! На пример: не зна господин цензор шта значи реч: асоцијација. Он одмах помисли да у тој речи има нечег бунтовног и хоће да забрани