Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 99 Домаћин, Гавра абаџија, отаи, Здравков, стојаше гологлав и нуђаше своје госте разним јестивом што беше на столу. И ако му беше скоро шесет година, опет је био окретан и жив. Његова баба Мара већ не зна шта ће од радости што су таки гости „њену сиромашну кућицу посјетили“, па их претриава разним јелима а нарочито слаткпшима. — Дела, рано моја, ове „брдарице“! Само се топе у устима! — Та окани се баба твојих „брдарица!“ — довикује јој Гавра. Деде ти, г. докторе, ове бошарије! Ја ти , брате од свију јела најволим печења и вина! Домаћини нуђаху тако искрено да им се просто није могло одрећи. За то су јели као мећава, као што обично једу млади људи који су гладни а здрава стомака. Здравко сеније мешао у домаћинска посла, онјетооставио оцу и мајци, а он као да је н сам гост потпуно се предао послу. Сврши се и вечера. Вшне ни молба не могаша никог натерати да једе али се добро пило. Старица послужи кавом а поред каве разуме се, задимшне цигаре. Доктор је био потплтно задовољан. •Ј — Е, сад можемо прећи на посао — рече Ранко. — Овако сити? — упнта доктор. — Сит „оче наш“ и ђаволу очи избија— добаци Малиша. — Не браним! Хтео сам вам само доказати да ме не можете изненадити. Овде је неко „замешатељство“! — Јесте али погодн шта је ? — Не ћу да погађам! — рече Сретен — Ја сам човек са римским врлинама! Сачекаћу! Право велиш! — насмеја се Ранко. — Док смо те звали, морамо ти казати и за што смо. — Разуме се! — Дакле... Ми смо ради да покренемо један чисто социјалистички лист, ми, што нас овде видиш. — Добро. — Сад питам те: има ли то смисла?