Delo

КЊИЖЕВНОСТ 435 ироФесор Крумбахер створнтп снако гранднозно дедо о историјп внзантпјске књнжевностп, ваљада би и ми могдп добити исторпју наше књижевности, па да не буде баш пспод критнке. Ади нп то код нас као да нпје могуће. Двадесет година посде Новаковнћеве историје књпжевности, која је за своје време бнда сасвим добра1), добнсмо сасвим некритичну п пдагирану историју књижевности Јов. Бошковића, и сада Симићеву, која није много измакла Бошковићевој. Ја не бих нпкада замерпо писцу историје српске књижевностп кад бих у његовој књизи нашао иразнина и неаотауности; тога пма и у Крумбахеровој нсторији византнјске књпжевности, а код пас, услед истакнутнх узрока, мора тога бити још више; ади- се одонога, који хоће да пише нсторију књижевности може бар тражити, да је добро верзиран у предмету, да зна добро објекте о којима говори и да не игнорира нове на< учне резудтате. То је најмање што се од писца историје наше књижевиости сада већ може тражитн. Г. Ж. Симић није иоказао дајезаслужио да му се то не пребаци; бар у старој српској књижевности, о којој спецпјално хоћу да говорпм , писац није показао много ни знања ни критичности. Ако се у опште може назвати књижевношћу опо пмитовање византнјске хагпјограФије у нас , имитовање без снаге и живота , без јасних ирпнципа и без икаква утицаја на народ, државу и развитак — онда је та наша књижевност п цеда дптература о њој тако мадена, да је човек за, рецимо, годину дана може савладати тодико, да може имати свој са мостадан суд о тим делима н да зна најновије научне резудтате Г. Спмић ннје то учинпо; из цедог његова причања о старој српској књижевностп види се да он ту књижевност није проучио на нзворима и да нлје верзнран у иовијим резудтатима. Он је управо пошао трагом Бошковпћевим, те је осим других тако савесио исцрпао Вуловпћа, да је ту управо више Вудовпћева но његова. Тамо где је хтео нешто свога да дода, иоказао је мадо разумевања. Баку, којп буде из ове књпге учио историју српске књижевности, неће бити јасан развитак њен, ни утлп.у иод којим се она развијала; он неће у њој наћп јасна одговора на пигања за пгго се стара наша књнжевност развида баш у том правцу, шта јој је сдужило за узор, зашто се ппје даље развијада и т. д. Ко хоће да нише о старој књижевности, тај мора бити на чисто не само само са утицајем, ко.ји је Везантнја у сваком погдеду вршила на наш народ, иего мора добро знатл п подитичпу и кудтурну историју иашу. Не зн >јући то н игноришући шта је о томе пнсапо , могао је г. Симић онако погрешно тумачити зашто ми немамо народних песама о до11) Г. МаЈЖО Цар се огрешио о рад Ст. Новаковића, нитајући га, кад ће издати друго издање своје исгорије књижевности. II ур дннштво ,Бр. Кола“ као да је слабо о томе бригу водило, кад је причање г. Цара објавило и својим читаодима.