Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА — ДРУШТВЕНИ РОМАН — НАСТАВАК ДРУГИ ДЕО I Право знмско јутро. Још се на небу видела по нека бледа звезда како пгра, треперн и гасне на оној отвореној плавој ведрини. Јутарњу тишину прекине по који узвик вредног салепџије, или тандрк рабаџијских таљига , иначе све друго мирно. Рекао би човек да је у неком окамењеном граду , где је све замрло, да не види оне беле димове што се тихо и поносито дижу из белих димњака. Све је омотано белим , зимским покровом; голе гране притисну снег па се повиле као да их је род притиснуо; у ваздуху се чује дрека дивљих гусака.... Само су кафанице оживеле. Мирни Беографани којн су синоћ рано легли, јутрос су рано устали. 1Пта ће код куће где жена чисти и успрема? Зар није боље отићи до кафане попитп каву и ракију, састати се са Савом и Иваном , проћеретати мало, испричати што и прошалити се, па кад се то смири — већ се и разданило ? И тако махом и раде, и то мајстори и занатлије; наћи ћеш и по неког трговца, али већ рефе; али господина и чиновника не ћеш наћи. Прво: за њих су те кафанице сувише простачке, а друго: они још спавају...