Delo

452 Д Е .1 0 за другу какву Фабрику. Онда у овоме крају неће бити више друге Фабрике металне жице оеим моје: Дитертр отац и старији син. Знате ли ви, колико ја то волим? То је сигурније! Одбер га слушаше, утучен као бродоломник , који гледа како му се измаче барка спасења. Мерећи га хладним погледом својих непријатељских очију, Дитертр настави: — Хоћете ли ви, г. Одбере да вам ја дам један савет. Добро ја знам да ме се не тичу ваши послови. Али кад сте већ дсшли к мени, онда сам вам ја дужан казати пуну истину. Оставите земљу, не мучите се у узалудном напрезању, покушајте да на другом месту понова стечете... Овде, видите, еретаћете само неноверење и подозривост... Ја вам то, г. Одбере, не казујем за то да вас мучим, него збогтога што је одиста боље да то знате. Како ће вас гледати овде ?... Какав ће бити ваш иоложај према л.удима, који су вас познавали у богаству ?... Имате ли ви ма и сенку од изгледа да понова подигнете своју индустрију ?... Има ли други какав носао згодан за вас ?... Толика питања , која је довољно само поставити , па да одмах буду 11 решена!... Зар није ? Марк промрмља угушеннм гласом : — Може бити... Дитертр опет поче са сигурношћу резонера, који се примиче необоривом закључку: — Не, може бити, него сигурно... Ви сте прво успели и то је било врло добро... После сте пропали и то је свршено, туна нема лека... Једнога дана ћете ми бити захвални, што сам вам показао ствари у правој светлости, јер у тешкоме положају најважније је тачно га познати. Одбер се подиже: — Ви имате право, господине, рече осигуравајући глас. II онда додаде. — Радићу шта друго... То каза одлучним тоном као да је већ знао шта ће битн то „друго”, а тужном радошћу што оетавља извесну слутњу у духу Дитертровом, чије ге мале очи стрељаху , као да би хтеле да продру до на дно и да погоде његове наде.