Delo

ВИЛ.АНС 458 Он ионови: — Да, радићу што друго... Јер ја сам још снажан, господине... II поред свега има снаге у мене... снаге... Видећете... Видећете... Очајање се мешало са нотмулом љутином, која је његовим речима давала тон претње. Дитертр рече хладно: Ја у то и не сумњам. II Марк Одбер, одведен до прага, поздрављен са тачном ниансом уобичајене учтивости. чу како се за њим затворише врата. и пође опет брзо кроз ред дугачких вестибила, под радозналим иогледима радника, који се питаху међу собом: — Што ли је долазио? Шта ли хоће он од пас?... III Запаљен као човек, кога су жестоко ударили. Одбер, пењући се у своја кола. рече кочијашу: — Брзо, ЈосиФе, врло брзо. Журим се. Хтео је да му што пре нестане из очију белих зидова ненријатељске Фабрике. избушених малим прозорима, а да угледа своју Фабрику, пространу грађевину, у коју беше уложио толико рада. толико напрезања, и мало даље, доле у дну баште. ио старој моди, удобну кућу, која сутра више неће бити његова. Неки унутрашњи глас* му је говорио, да ће туна наћи окрепљење. Рањенима у животу, радним жртвама вечите борбе. у којој људи укрштају своје интересе, своје амбиције. своје пожуде, остаје бар огњиште са својим уским кругом благих и сигурних симпатија, потпора добре жене, која ништа друго не зна осим да воли и да се дршћући привија уз забринута мужа, осмејак детета, које не верује у зло и једним погледом бадри клонула оца. Кад се пред њим отворише врата. Марк Одбер чу у малом салону Клодинин пијано. Он отвори врата. Млада девојка. у јутарњој хаљини, свежа после креика сна. студираше једну од оних Бетовенових соната, због које би њен отац често рекао: — Каку нам ђаволску музику свираш ти? Увек жалосно и ништа се не може разумети. Што не какав валс, какву полку? Или коју арију из Фоворите или Роберта ђовола...