Delo

•ЈЕДНА НАУЧНА НОВИНА 467 едектринским струјама правца праве линије или и двама полуснма истог имена а по готову истога интензитета. „Не може ее веровати да је сличност ових појава у биљака н у електромагнетским пољима тако различитих по својој природп ствар случаја. Много је природније створити закључак да су ове појаве пронзвод сличних акција сила да не речем истоветних, које се испољавају у чпсто Физичким појавама. Закључак би дакле бно овај: свака бпљка представља Келично иоље обележено својим линијама спла и еквипотенцијалним површинама п, да се свака ћелијца креће по линијп сила а деФинитивно утврђује н зауставља на еквипотенцнјалној површини, по томе да су силе које утичу на рашћење биљака — центарне (средишне).“ Его то је кратак извод рада г. Сганојевићевог који је предао париској академији наука на оцену и која га је примила. До овога је резултата г. Станојевић дошао радом и посматрањем над извесним биљкама од дужег времена. Семтогаје ове појаве, онисане у овом изводу, још упоређивао и мерио односе са појавама и Фактима из областн светлости, електрнне н магнетизма Резултат дакле г. Станојевићева рада овај је: 1) биљпи органпзам је извор центарне силе, 2) дејства су: правцем линија сила којим се у речених биљака крећу ћелијце, 3) деФинитпвпо задржавање ћелица н слагање бнва на еквнпотенцијалним површинама. Како ће ове резултате прпхватити на првоме месту биолози, а нарочнто стручнн ботанпчарп, то не можемо у напред погађати, али, да ће се пзнесепи Факти у његовој расправи узети у свестрано исгштнвање о том не сумњамо. Не бисмо хтели претицати мњења стручњака, али нам се н нехотнце намећу извесне консеквенцнје ових прпнципа на објашњења постанка облика у биљном свету. Да оставимо на страну питања о утицају земље (геотропизам) н сунца (хелнотроппзам) т. ј. да ли су баш земља и њена привлачна моћ са сунцем, — Факторн којп утпчу на кретања п распо* ређивање ћелнјца у биљцп п на њену конФигурацију, — ми мислимо да бп се применом начела изнесенпх у овом изводу веома просто и лепо могла објаснптн она често тачна н лепа правпдност облика биљака нарочпто оннх које се слободно развијају. Довољно је посматрати ону пра внлност која се указује на једном обичном лпсту н. пр. багренову, цвасти н. пр. какве амбреласте биљке а и само гранање код бпљака и одевање биљака лншћем и цвећем. Консеквенција бн била дакде та да бп поновљеном применом линија сила за еквипотенцијалппм површинама једно дрво н. пр. багрен, јела н др. бпло састављено пз лпнпја и снопова спла (у физицн има т. зв. и цеви спла ћгћез с!ез 1огсез) и еквипотенцијалннх површина. Узмимо дакле једно дрвено стабло. Оно ће после нзвесног рашћења поћи у раздвајање на гране, (две. три па и вшне). На тим првпм гранама приступају (скоро под пстим углом као и прве према стаблу) после огранци