Delo

ЈУЕАК НАШИХ ДАВА 11 — Видиш, синак — рече Стеван. — Мени се чини да ја теби не рекох, да ти не знаш шта је критика; али ти мене просто изненађујеш твојим погледима на те ствари. Ја сам мислим јасан кад кажем: критика треба да је паметна! А иамет је сувремена од кад је човека на овој планети. Сад, реци ми: јели оно паметно ? —* Мени је незгодно о томе говорити, јер се не слажемо! Вол.е да говоримо о чему другом ! Ви сте и онако слаби, па не треба да се раздражујете. — Дакле, ти се слажеш са оном критиком ? ! — Молим вас... — Ама, реци ми ! Зар сам ја тако лудо оно нанисао ? Молим вас ! Свет данас више неће моралних рецепата Г Њему треба стварне помоћи ! Оно, што сте ви писали, само су лепе жеље, што могу вашој седој коси на част служити. али стварности онде нема. Стевану на једанпут нобелеше очи. Заусти да нешто рекне али не рече. Сиусти се на столицу, па се подними и ућута. — Опростите; али ви сте хтели... Стеван диже главу, махинално пирну на хартију пред собом.иа рече : Ништа, ништа ! Ја ћу још једанпут прочитати све оно што сам написао. Може бити... да сам... Па... стар сам човек, године, на жалост... шта знам! Можда си у праву ! Добро, дакле, не ћемо о томе говорити !... Али старини бегпе тако тешко, као да је какав зид паона његову главу ! Он никако није могао да се помири с том мишљу: да је толико оронуо и снагом и умом . да , ето , почиње и глупости писати, глуности, које се не дају ни озбпљно осудити, него их морају багателисати ! Он осети како се V његово срце увлачи мржња на тога младог човека, кога је као сина волео, а као умна човека поштовао, и осетивши то, старац се иоплаши од себе самог и наста свом снагом да тај осећај угуши. Хтеде бпти по што но то љубазан, али Сретен, као да се заклео да мржњу процири, рече :