Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 1:3 — Ни се канда љутите ? — упита Сретен смешећи се. Онда опростите! Да нисте сами тражили, ја не бих о томе ни говорио! Мени је веома жао што сам вас својом искреношћу наљутио, али дајем вам реч, чуваћу се добро, да то и други пут не буде! То његово извињавање још више увреди старца, јер је звонило као неко сажаљење. Он прогута сав јед и стеже срце. Збиља, нешто сам раздражљив ово дана! Боље да говоримо о чему другом. Старица оиет дође и послужи их кавом, па седе и она. Разговор се поче о неким ситницама, али је био веома напрегнут. Сретену се ниде никако седело, а на старцу се нознаваше да му је немило присуство Сретеново. — На како Стојан; слуша ли? — упита Сретен после кратког ћутања. — А... добро дете! Красно дете! — иоче старица. На како је паметан! И окрете се хвалити Стојаном. Старац је ћутао; њему се више није говорило. Сретен је појмио ситуацију, погледа на часовник па се диже. . — Зар већ? — упита старица. Имам носла... пишем нешто — рече он пољубивши је у руку у знак опроштаја. — Лаку ноћ! — Лаку ноћ! Па дођи, Срето! — Доћи ћу. Лаку ноћ, г. Којићу. Лаку ноћ! — рече старац хладно, и узе свећу да га испрати. На капији се расташе ћутећи. Старац је мислио: „Грдно ли се преварих у овоме човеку! Он нема нисрца. ни васиитања!“ А доктор опет мишл.аше: „Хвала Богу, кад се једаниут отресох овог старца што вечито попује! Бар ћу од сад бити миран!” IX Победа, коју је веселила Сретена. «) над старцем одржао, није Бог зна какч> едино, што га је задовол»ило у целој год