Delo

4 Д Е .1 0 Али кога зову ?... Страсне пјесме оне За ким туже тако?... Куда жудно стреме ?... То је моје срце, друг далекнх дана, Друг младости бурне и љубави давне С којнм пјевах двопјев, док душа без рана Сазна отров сумње и невјере тавне! Тад га проклех л>уто: да жалосно чами, Безгласно и нјемо у вјекове дуге, И да слатку прошлост проснива у тами, А не позна радост сред дубоке туге... Но поноћни анђо у магленом велу, Својом топлом руком кад ми дирне грудиу Нађе тамо арфу... На њој пјесму врелу И сладосне гласе из мртвила буди... Они тебе зову! С јецајем и тугом Твоје драго име зборе пјесмом лаком, Док их вр'јеме мрежом испреплеће дугом И засипа прахом и увија мраком. На обали вјечног Нила нлави лотос дизао се, А једном се жудно баци, да га хитри валн носе. Пловећ, спази: у висине, гдје се шума палма вије, Једна мома како у Нил са љубави сузе лије. С тугом тихом он доплови до филејских светих храма, Ту мољаше, н он поста дивно момче, пуно плама. Тад његова мома бјеше а сав живот слатки сати... Ал невјеру кад јој спази, он се древном храму врати