Delo

Кад сам изишао са забаве на којој сам дочекао Нову Годину он је стајао у ходнику код „Коларца“, чекајући госте да им честнта Нову Годину. Спазпвши ме, довикну мн још из даљине: — Срећна Нова Годнна, господин докторе! „Честитка КалендарГ Само десет пара динарских! Узмите г. докторе! Дршћућп од зиме, једва је изговорио ове речи, пружајући ми календар. Глас му је био промукао као у човека којн се напије хладне воде. Био је мали, највише да је имао дванаест година. Деснога ока нпје имао. Сав дроњав: ни крпе с крпом не би човек могао саставитн од оног његова одела. На ногама некаква поцепана обућа у којој је његова нога пзгледала врло велика. — Срећна Нова Годнна, господине! — поновн он кад ми приђе. Хеј ти несрећо једна! Вуци се одатле! — викну му иортпр — онај са олупаним цилиндером, којн је за овај свечанп дан бпо узео на послугу из „трговине4, Моше Ешкеназија, црвеним панталонама са поцрнелим дугметпма и плавим, њему поширим, фраком. — Хоћеш ићп одатле, ленчуго! опсова му нешто и поће тобоже да га појури. — Немој молим те, Перо! Још од сипоћ у десет сати овде сам. Зебао сам толико време чекајући, пусти ме, молпм те. да штогод добијем.