Delo

202 Д Е Л 0 — Случајно се нађох с једним другом — вели он , а у уитнма као да му забубњаше речи онога познаника : „видећемо сутра како ће многе кукавице утећн" а сем тога она његова рођена реченица : — I Га и ја ћу гласати ! II ја сам рекао да ћу гласати! — мишљаше даље , а иреко лица му се навуче сета, и чело се набра... Деца узеше тражити од њега слике , а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове п стаде преметати. Мир децо !... Шта се не смирите ? — викну он од једном срдито, п одгурну дете од себе. Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин ногледа дете па му се ражали мислећи у себи: »Нису деца крива. Што на њих да вичем ? !" Нриђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кјтоз памет : Како могу гласати ? ! Ва]> се тиче дечице моја част ; њима т]>еба хлеба, и ја сам као отац дужан набавиги. Ла сам онда требао остати нежењен, ако хоћу да се тако држим ! Па и ја ћу гласати ! — чује опет своју страшну одлуку, коју саопштн другу у кафани и осетп се сломљен, изнурен. — Шта се кога тнче твоја породица. Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за нородицу. На гај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора и онда бн лепо било. Кад се решавају више ствари , ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породицн... Такве га мисли обузму , па пх опет детињи гласић, плач или иоглед поколебају. Заспала је п жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је будан. Лежп у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а