Delo

НА РАСКРШЋУ 201 — Знаш ли да је сутра гласање ? — Знам, одговори Веселин. — Они ће пропасти на избору — Ко зна ? ! — ирихвати Веселин носле краће паузе некако расејан и замишљен. — Па хоћеш ли и ти гласати ? Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе : — Па хоћу — Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали. Све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос, кад се опет почне хвалити, како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов. — И ја сам већ казао да хоћу !... А моја породица ? !... мишљаше Веселин. па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно. па и нехотице се диже да иође. — Куда ћу ?! — мишљаше кад изађе опет на улицу Сигурно ћу жени однети лепе гласове као оно пре, па треба још да похитам !... При тим мислима зажеле да се опет врати натраг и успори кораке. ТПто год бејаше ближе кући све је лакше ишао, а када дође до врата застаде. Из оближње каФанице чује се песма и свирање. — Веселе се људи! — помисли он завидљиво. Отвори врата кућна и трудећи се да изгледа расположен уђе унутра. — Па што не долазиш за бога ?... Вечера се већ охладила ! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега... Веселин се у том тренутку осети иобеђен, а у намети му се створи одлука : — Нека гласа ко нема породице ! — па ноче миловати н љубити децу. — Па шта радиш до сада ? — понови жена своје питање.