Delo

О Р Г У Љ А Ш 231 Поп га не познаде одмах, гледаше га мало зачуђеп. — Аха, то је јучераљи оргуљаш — рече на послегку оез икаквог узбуђења. Добро јутро, добро јутро, седн, драги мој! А где је друг.-' Но, хвала Богу, не треба ми више ни један! Ето се мој поштовани Антонпје вратио к менн. Петнаест смо година служилп Богу у једној црквн, а сад ћемо можда и до смрти служнтн заједно. Антоније ухвати руку попину и срдачно је иритиште на уста. — Свира он рђаво — говораше даље с шаљивпм осмехом — пева, још гор , на највеће празнике новуче коју више, једном речЈу, слави Бога како уме. Алп. старн је слуга, па ма и не био најбољи, увек бољи од новог! Како ти мислиш, госиоднне Анто? Ја увек мислпм што и ви, господпн поио — одговори развесељен и још једном пољубп га ватрено у руку. — Охо, ала је овај! Див! Натке га погазнле! — узвшшваше пона, чудећи се огромиом раку. Ухвати га за врат опрезно. Петар заклањаше, те ннје могло добро да се видп. — Пон га погледа — Седи, молнм те; та мора да си уморан. Одмах ћемо завршити бројање, доручковаћемо заједно, а сад седи, молим те, јер нам заклањаш мало. Петар као да је глух илн да се скаменпо. Наслоњен на довратак н не маче се с места, подиже обрве, отвори широко очи, капа му нспаде нз руке. Ноп и Антопнје, зачуђени ћутањем, ногледаше га у један мах. Стајао је леђнма окренут сунцу те нису могли да му виде израз лица.. Антоније иодиже капу н гураше му је у руку. Укочени прсти не осећаху додира; метну капу на клуиу. — Што не седнеш ? — настави поиа; по доручку ићп ћеш заједно с Антом, он пма посла у варошицп; у двоје је лакше нревестн се преко реке. Те речи као електрична струја оживеше укоченога: одскочи неколико корака, стаде нрема ходннку, обас.јан сунцем од главе до пете. Иоп и Антоније усташе; избуљеним очима гледаху му ужаснуто у лнце страшно нзмењено. Он, увукао главу у рамена, бијаше се песницама у груди, сав дрхташе н кривљаше уста од бола! Напрезаше се да проговори, али му се глас загушивао у прсима. — Не... трсба... не... — шану вртећи главом, не треба! За... што.. биће... четврти... десети... двадесег! Сад су сви... оргуљаши!... Сви!... Онога.. пема... нматај !... има. . нма.Ј Та чујем .. Ох, не ионављајте! Пма тај... а онога... нема!... Засмеја се страшно. Ехо разнесе болнн смех по светлом, тихом простору. С пољског јЛаЗАР ј3. ^НЕЖЕВИЉ