Delo

230 Д Е Л 0 неки сед господнп вадио по пар ракова, бирајућп пајвеће. Поп је нратпо сваки покрет његове руке, опружена врата гледао је у торбу и, чим би угледао каквог новелнког рака; нехотнце је шмркутао. — Ради тачности бројаше : — Двадесет... два... четирп... шест... триде .. — Осам ! — прекиде господин. — Како то ? — Преварили сте се, господнне декане — тамо је било, с опроштењем, двадесег и осам, а сад ће да буде тридесет. — Метну показани пар у чабрицу. Нон је бројао бпстрим оком, али опет није могао да нреброји, јер раци, огрејани сунцем, кретаху се, миљаху. трудећи се да дођу па врх. — Нека Је и тако ! Број даље. Господнн ћереташе а са чела н ћеле киптно му је зној, — Одмори се малко, није журно, неће побећи. Ала си ме и обрадовао, брате, Бог гн нлатио! Одавно нисам тако уживао. Ама сви као један ! Говорећи, тражаше бурмутицу око чабрице, ногледа иза себе и, нашав је, узе међу два прста и даде суседу. Овај завуче нрсте иажљиво н, гледећи нопа у очи, нзвадн тако мало, да се његов црвенн, огромнп нос подругљиво иасмеја, очсвпдно навнкнут на радикалније норције. Шмркнуше. Попа кихпу а господин се само искриви. — Шта је то ? Није јак ? Сам сам га правио и чннн мн се да има доста снаге. По некад у мало ми нос не однесе у ваздух ? — Јак је, врло јак! Потерао ме и у глави н у носу н у грлу .чак! — Па што ниси кихнуо? — Нисам смео, господпне декане! Ннсам смео! Тако штогод добро је на само, или у мање штованом друштву. Ех, то је сувишна церемонија! Ја бнх и на небу кпхнуо, кад бп ме баш потерало ! Скромни господии осмехну се љубазно, чучну и поче опет да броји раке из торбе. Био је у сивом капуту, закончаном белим коштанпм дугметима, врат завио црвеном марамом. а испод ње вираше чист колир од кошуље; чизме брижљиво очншћеве, на челу нруга од тесне капе, једном речју изгледао је као гост. — Даиас )е врућина ! — говораше за време док је вадпо леп пар ракова. Једва се дпше, таква је жега! Сунце иросто пече! Погнути над торбом, рачунали су даље, кад се на један мах, нзмеђу њих ц сунца, појави сенка* Обојица дигоше главе. На прагу, крај довратка стајаше Нетар с капом у руци. II норед све жеге био је блеђи но јуче, каици му беху црвени, уста суха, а коса у највећем нереду: разбарушени прамепови стрчаху на слепоочннцама, јежаху се на челу дајући лнцу страшан пзраз. Не клпмну главом, не проговорп нп речи. Стајао је непомичан, страшан као авет.