Delo

МОЈА ОТАЏБИНА ЈОВАН А. ДУЧИИ ♦ Отаџино, будц харфа звучна Ја ћу вихор твојих мрких етрана, Пробудимо сва столеКа мучна И сјај свети помркнулих дана Из њих нек се златне зубл>е роде ! Јер спи прошлост, мртво гроб.пе ^ути, Куд у небо славе и слободе Твоју лјецу воде страшни пути... ИЈЕСМА НРВА Гробнпце внтешког праха над којим некада давно Геннје народа мога крваве сузе нроли, II светом окпти причом, као прољеће њежно Свештене хумке ваше шго кпти травом густом ! II узвншена туга над којим поднже силно Олтаре најсветнје — пред којнм покољења, У души с побожнпм мпром, кроз мутне вјекове дуге Небеса призиваху !... Гробнпце витешког праха, Над којпм вјечпта Слава, к’о мједна статуа нека Под небо што се днже, стајаше вјечно јака, Браиећп свете хумке да крнло стољећа бурних Не збрише биљеге њине! 0, вп, на које небо, Над свјетом када тнхо царова поноћ ведра, Бацаше свете луче нз свог божанског њедра ! Нотомак свнјетлих дједа, занесен слатким санком Внтешких дана сиједпх на ваше хумке падам,