Delo

МО.ЈА ДОМОВИНА По своје туге гајне да нроспем сузе врсле, Хулећи часе јада, — него усхићсн силно Пад светом, вјечитом урпом свештеног вагаег праха, Да ценим далеку нрошлост, коју су некада давно Пројн и тптанн морнма своје крвн Прелили духа крепка! Да усннм дане древне Горама лешева днчнпх којено испунн часак, Кад ниче вјечнта слава над гробом Слободе српске У руци с ловором светнм да мртва увјенча чела, II даљна погомства ваша поведе некад тамо На славе рујине ваше, ноносно које китп, А Вјечност којим храбро узвншен спомен штпти. Пад твојом светом урном, пепеле ирадједова, Погружен дух ми тражи нанитак слатке моћи У мрачне дапе туге да наду свијетлу позна! П домовином драгом, шпрокпм нољима њенпм, Јаднма засијаним, лутајућ с тугом вјечном II дозпвљући с болом суморно небо њено Да познам вјеру крепку и видпм дан суђења: Иред узвпшеним духом потомства косовског вашег Иаклени дух изгнања поннжен како пада... П с шумом дубоких гора, с ромором вјечитих р’јека, Гдје испред свијетле зоре н бујне, слободне нјесме, Понире облак туге с далеког неба њеног, Што с тајним болом сада у росне ноћн тпје, На свете пољане српске жалосне сузе лије... 0 драге, блажене хумке, спомеин вјекова даљних, Споменн величнне витешког рода мога, Успаван слаткнм санком, само над вашнм прахом Суморан дух је кадар да слатку будућност усни; II свнјетлу дочара јаву: из мртвнх рујина својнх Пусти храмови Слоге како се бурно дпжу! II као снлно борје, тисуће громова сграшнпх Које не може стртн — гдје стојп пород крепкн На вјечном разбоју страшном, дјелећ’ мегдане љуте С демоном вјекова својих! II Гениј рода мога Гдје држи свијетлу лучу да сјајем озари њеним Далеку прошлост вашу и силно потомство ваше, Које над вјечном урном дједовског светог цраха У дане свештене туге н дане очајања, Олтаре днзаше своје и свету будућност сања...