Delo

ПОЗОРПШНИ ПРЕГЛЕД 807 презирућп ниткове и пркосећи неваљалцнма, смејућп се бедп н целом свету украшавајући браду; онај који добија веселу философију свикава* јући се несрећи н који се бедом гоји. Г. ДипуловиИ није пп пре лепо певао , али је бар умео да да живота своме певању, да га прожма веселом ћуди , и вп сте увек били склони да се свему чините невештп; али сад г. ДинуловиК нема ни оне воље нп оне жпвости, и његово певање све се више и више претвара у сувљи п сувљи речитатпв; а у његовој игрп нема внше оне непрекпдне струје, која је треперпла жнвотом п радом. Гроф Алмавива, личност допадљнва и готово провербијална, гранд од Шпаније, неуморпн јужњачки љубавник, кога љубавна страст гони за његовом драгом, Розином, из Мадрпда у Севпљу , преоблачећи га у сатинско одело н мрке огртаче, претварајући га у наквашена коњанпка нли заодевајући га калуђерском рпзом; љубавник готов на све, готов да хвата за голу сабљу, да прескаче плотове, као што би се просто народски рекло, готов да мете главу у торбу, као што бп се рекло једном цењеном речи из нашег славног устанка. II тога и таквога љубавннка, оличавање наЈбурнијег љубавног жара, нредставпика занесеног п неуморног, прпказује још и данас г. ПавловиИ. јамачно једнно за то, што г. Павловић п дан дањп необично лепо пева. Ја сам већ имао доста прилика, а са њима н јако задовољство да будем сведок оном моћном утецају његовога гласа на расположење наше публике, познатог љубитеља певања и оперета. Алн сада, баш и кад не би глас г. Павловића изгубно од своје звучности , н да нису утрнуле у њему многе отменије ниансе, н да му је грло још онако као у Милоша царско, — ипак г. Павловић није внше за љубавника који се толико труди, ннје впше за гроФа Алмавпва. Г-ђицу Фрасинелову, некадашњу Розину. која је нмала доста школе у певању, сад замењује г-ђа Тодоси&ка , која опет има доста лепоте у гласу. (Овде нпје говор о другој леиотп). Ја сам и за г-ђу Тодоспћку расуо доста комплимената у разним прпликама, али ипак нисам толнко безбрижап, као позоришна управа, кад помнслим: докле лн ће моћи г-ђа Тодосићка пграти Розпну, илн Мамзел Нитуш. илн Тата-Тото, или оне друге шипарице. Внше певача и немамо. Органисту Дон Базила приказује г. И. Станојевић. Он има компку. која је често, врло често, изврсна, он има и глас који се доиста допада, али оп није певач, није позоришнп певач. Г. Д. ЈовановиК приказује Бартола, заљубљепог стараоца Розининог. Као што знате н он има да нева, ма да не спада у певаче, п то није свакојако утеха што га волпмо слушатп као певача него ли у прозној ларми. Видите ли да се ови наши невачи, које звасмо добрима, све внше губе и троше, а да се новпма не замењују.