Delo

I 306 Д Е л о Стерије ПоаовиКа изводио је г. ДинуловиК, ц ствар није пн мало смешиом начинио. Сем ових активних улога, јавља се и личност Поезије, нема слика, пема у прологу, и кад .је малим почетним словом папишемо. У другоме делу пролога стихови су од г. Брзака , у декламовању г. ГавриловиКа. Стиховн г. Брзака, као и увек, удешени за свечану прилику, имају у себи прилично тона, и он би могао дати несмп нзразнију пуноћу, да. ју је изводио какав марљивији декламатор него што је у овој прплиди г. Гавриловић. Декламација је пзведена уз сјајаи и декоративан табло, живу н пуну нсториску слику у надионалном духу. Ово оличавање јуначког поноса српског највише је и дало свежине и боје свечаности овог всчера. Игра приказивача у Стеријиним делима била је за похвалу. Она .јс н овом приликом ноказала похвалнЈ вољу наших глумаца у извођењу српскнх драма. Ви знате да у овим комедпјама нма и певања, н баш то невање п одводн ме на другу тему, гони мс да кажем коју реч о певачима у нашем народном позоринггу. * Да бисмо нриказалн наше неваче, најбоље нам може послужити Сеоиљски Берберин, којн је вама добро позиат всћ и по томе што га Уирава тако често у репертоар ставља. Још од нре, ја сам всровао да се ова весела н свсжа Бомаршеова комедија може са довољнпм успехом ириказати иа нашој позорииии. II доиста, сећајућн се млађих година п звучнпјег гласа н запоснијег одушевљења п сластнчнијпх нокрета наших самониклих, прнродом обдарених, али необделаних певача и приказивача, мн обнављамо у успоменама раз. драгано сећање иа оне ведре вечери, тако пријатно проведене у позорпшту, са утиском врло јаепим, с осећајем врдо силним, с одушевљењем врло крепким. Али како се сада осећамо ми , она некадашња нублика, како смо разочарани под бледом сенком прошлог бујног н блескавог сјаја! Време је нш.10 (за нашу из држљпвост сме се рећи : јурило брзнном муњевнтог воза), н оно је крзало, абало, трошило, ломило, рушило , слабило и носнло оне моћи, што карактеришу младо доба и вредност младог организма. Наше су се глумачке снаге трошиле у иепрекидној употребп и њпхов је сјај знатно смагнуо. Г. ДинуловиЛ није више онај веседи брица Фигаро, онај снмпатпчнн грациозо, млад, окретан, духовит и бујан; што лако свира у гитару, пратећи њеним измамљенпм чаролијама своје лаке и духовите мадригале; овај неоцењенп књижевнпчки дар , што са непомућеном душом и безбрижно философски прелази Кастилс, Ла Манш, Естрамадуру, Сијеру-Морену, Андалузију, час овде, час онде, свуда и свагда; дочекпван, затваран, хваљен, куђен, расположен; лако трпећи зло, подсмевајући се будалама,