Delo

МОЈА ДОМОВИНА 27 II своја огњена кода! II с криком гадебова 11 вриском данајида, у разјарено неоо Помаман гнев што враћаш... (), море бесконачно, У бдаге нрољетње ноћп штоно стишано, мнрно, Ко савјест анђеоска, гдасом спрена својпх Љуљушкаш у сан сдатки своје обаде цнјетне; Када из пјене чпсте бродарке виде рађаш А ведре облачиш вале у свјетлу н чнсту ризу, Осуту звјездама ситннм што нЈемим свемиром плове, II јасним пурнуром рујнпм, што сппа нсток сјајни, 0, стишај пјесму вјечну п шум и трепет тајни... Причај мп нрошдост древну, прнчај мн дане свнјетде: Цар силни рода мога, под сјенком ловора светих Када, безбројне војске кренким подећн духом, На твоје обале паде! Да чујем шумне гдасе Јуначких чета оннх н звекет мачева њиних Шлемова н панцира и громки вптешки покдпч ! Да чујем куцањ срца што своју огњену крвцу Носаху смјелога духа да прсне усијана На олтар ведичине! Да оком успаваним Видим, к'о стијене страшне, убојне сриске чете Гдје сндно опасаше зидове Тесадоне!... Да впдим дан гдје гасне у горп копаља њпних А ноћца заснјава од бд’јеска њнховнх мача! Да видим како стрјепн, к'о труло иланинско борје, 11ред гневом оркана бурног, крвав византскн нресго Пред светдпм пламеним мачем витешког младога цара! 0 стишај шум и жубор и хук дубнна тавни’, Врати ми прошдост мутну и јаву стодећа давнп!... 11 чух, гдје море вјечно утиша ромор хучни II глас сирена евојих н врнсак данајпда, II хук, ко днвља кдства, што с вадовима б'јесним Мрачне обаде бије. II видјех, љутитп вјетри Како над морском ијеном скдопнше страшна крила; А гуета, пдаветна магла, ио спњем мору паде Ко сјенка љупкога санка по челу вјечнтог борца. II чух, потмудим гдасом громова у даљини, Јегејско спње море како мп поче мпрно Прпчатп чудну прпчу. Ад’ не вјековску сдаву Дадекпх дана онпх, када је скпптар српски У рукама тптана супчанпм сјајем бдпсто ;