Delo

ЉУДСкА НЕСТАЛНОСТ 7 А њој није било ни мало криво штојеотац не воле. Ннј е на то навнкла, није знала за његову љубав, па је н његово понашање било обично. За оним што нигда нпсмо имали, не можемо ни жалнтн... А мајка јој, кад дете стаде разумевати много што шта, већ савила руке око треће сестрпце. Шта је бнло у несвесном детињству, не зна; али од кад зна мајку, вечно јој је пред очима њен слабомоћни изглед, њен забринути , готово плашљиви поглед... Мајка је често помилује, пољуби ; али је то све некако }7згред, уз други какав посао... И најгоре је, гато она баш тада тражи поглед мајчин, да из њега, као из тетпна погледа, прочита бескрајну, нежну љубав. А мајка баш тада увек гледа некако послено, забрннуто... Деца су као и неке животиње: ко нм нуди више љубави, она се уз њега привијају. Зато се Коса и њена тета спојшне душама и постадоше као једна душа , као двоје милосника, које је чиста небесна љубав саставила. А ради чега је тета волела своје „мало маче?“... Можда с тога, што је сама она била последње дете очево, па ннје запамтила мале деце у кући. Можда је привукла племенска крв. Све то може бити... Али може бити и друго. Тета је ушла у оно доба, кад се живи само љубављу. И срце, и душа, п сваки живац у њој ври читавом буром таквих осећања, жудних љубави... Та се навала морала одлевати, даје не потопи као поводањ, да је не угуши... А „мало маче“ пред њом. Ето згоде! И тета је волела искрено. Држала је да се нигда неће растати од своје љубимпце. Кад бп помислила што тако... о растанку, обузео бп је очајни страх, срце бн се скаменило п она бн, после кратка размишљања, одлучпо махнула главом: — Не, не!... Са њом се не могу растати... никад!... Ирође једна година. Одједном дете опази, после иеколико, често ноновљеннх случајева, како тетица сваког дана, у једно псто време, седа крај прозора п гледа... гледа... не дпше. — Тетице!... Начпни ми, болан. Зорки шешир. Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила.