Delo

10 -Д Е Л О — А ако мисјшш казатп мами.. ако што вндиш... онда ћеш пзгубитп тетицу... — Слатка!... Рођена!... Ником, жива ми ти!... После неколико тренутака, дете стаде пзвиркивати из свог заклона, и брзо угледа како се примиче тетици онај сплетени младић. Алн сад не беше сплетен. Иђаше журно, право... псто као п Коса, кад потрчн да узме од тетице какав леп поклон. Руковаше се, пођоше једно поред другог, он све полуокренут шој, и брзо пх нестаде за густим жбуњем. Детету остаде у памети само слика шихових готово састављених глава које пливаху тако, једна другој окренуте , као приковане магнетом... ..ХНта је ово?!... Нештоће да буде... али шта ? Да питам тетицу?!.. Свеједно, бпће штогод лепо занимљиво, чим тетица нешто шушка, крпје... па тек нзнесе ми лепу играчку. Тако ће н сад... Али, шта то они раде?"... Дете отрча до краја стазе, нружи вратић иза жбуна и — замре .. Не сме више помолити главу, јер бн је опазилм. Алп п кроз густе гране впди обоје, и још не верује себи да впдп добро... Можда то тако само изгледа кроз грање, а није у истини?. . Седе обоје, ту близу ње, на једној зеленој, увученој дубоко у шпбље клупи и... баш се не види добро шта чине... Детету изгледа, као да је видела тетпну главу на његовим груднма ... само за кратко, иа после опет нема ... И чује се глас: — ...иа да се ннкад впше не растајемо!... Дете рашири очп од чуда. Ко, од кога да се не растаје? А Коса?... А мало маче!... Хтеде бризнути у плач, али је псти глас поврати. 0, па то не говорп тетпца, него он!... Чекај да видимо кога шппе воле тетица!... Он н не зна за мало маче! Питаће тетицу. Да се не растаје од тетпце!... Ха-ха-ха... Баш је ногодио! Дете дође лагано до једног закључка: неко хоће да заузме њено место код тете, хоће да га тета више воле него њу. Мора се то спе расветлити, све дознатп, па ако буде оиасностп, мора се бранитп своја познцнја.