Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 145 них иохода противу Турске, којима је у почетку даван религпозап, а за тим хуманптаран и словенскп карактер. На првом свом кораку, одмах после првих својих успеха, Русијаје нашла на евоме путу у својој пстонној полнтицн, као свога главнога такмаца државу, која ће све до данас остати па томе пољу њен непомпрљиви, њен, тако да речемо, пеопходнн, природнп противнпк: Аустрију. Стално, у свакој прилпци кад би Русија ангажовала акцпју протпву Турске, кад бн покушала да решава, плп и само да учинп потребне претходне прииреме за решавање Источнога Нптања, Аустрија се јављала као њезин супарнпк, и то супарник са којпм нема споразума, којп се не може ирнволети никаквој заједничкој комбинацијн, нпти задобити концесијама. II у оној размери у којој је положај Аустрпје у Европи бнвао јачи, руски су пзгледи на усиех у источној политпцп бивалп слабијп, док су главнн руски тријумФи слављенн, док Је решење Источнога Питања упућивано правцем, којпм нду рускп интереси, онда кад је Аустрија стајала у Европп усамљена и унижена, или онда кад би бнла заузета другпм жнвотним питањпма, која би јој њенн други ривалп пстицали било у Немачкој, бпло у Италпјн. Циљ руске иолптике остао је до данас вазда у свему онакав какав је обележен уговором кајнарџијским. Срушитп силу која држи у својој власти Мореузе п створитн на БосФору п Дарданелнма, а такође н с једне и с друге стране од њих, и па Балканском Полуострву и у Малој Азији такве прилике, да кључ од двају Мореуза падне у њепе руке: то је политички програм, који је Руспја себн обележнла кајнарџијским уговором н ком је она остала све до данас неодступно, непоколебљиво верпа просто зато, што је оп израз њезиних неодољивпх жпвотннх потреба. Кајнарџијски уговор је у исто време псто тако .јаспо означио средства номоћу којих ће се тај циљ ностићп: на једној страни завојевања територијална, која ће пре свега осигурати руску нревласт на Црноме Мору, на другој страни еманциповање народа балканских н подизање иовпх народних држава, које ће и ослабити турску царевпну н образовати преграде између Мореуза и Средње Европе, те тако уставнтп германско нродирање пут Мореуза н Јегејскога Мора. Кад год је прилике европске пису нрннуђавале да о Аустрији води рачупа, да нрави компромисе са Аустријом п своје интересе прилагођава аустријскпм интересима, Русија се и у иогледу избора средстава за ностигнуће својега циља у Источном Нитању, држала верио свога кајнарџнјскога програма. То се најбоље впдело год. 1829, нриликом закључивања Једренског Уговора, кад је Русија била господарем ситуације и кад је ногодбе мнра могла днктовати искључиво прсма својпм назорима и својим потребама. Напротив кад би год снтуацнја политпчка била повољпа њеној супариици, Аустрпјн, Русија би, нод притиском нрнлика, прибегавала другом средству: споразумевању са Аустријом одиосно поДкло XXII 10