Delo

146 Д Е Л О деле Балканскога ГЈолуострва нли иоделе сФера утидаја иа њему. II, пгго је радп разумевања догађаја и односа међусобних међу силама у Источпоме Пнтању, нарочнто потребно констатовати, то Је, да су свн такви покушаји осталп безусиешни, јер Аустрпја, користећи се сваком нриликом да што више за себе приграби иа Балкану, нпкад није смела, из разлога, које је ласно разумети, пристати да делн балканске земље са Руснјом. II Нруска је такође већ приликом догађаја који су нретходили кајнарџнјском учовору обелсжила своје становиште ирема Источноме Питању. Она иста иосредничка улога намењена да и Русију и Аустрију, пошто даде маха њиховој завадп на Истоку, доведе у зависност према Пруској, улога коју је кнез Бизмарк играо нрнликом иоследње велпке нсточне крпзе на Берлинском Копгресу, била је већ одпграна у седмо.ј н осмој деценпји прошлога века, можда још са већом ирецпзношћу ијош већом мајсторијом. Г. Сорел у своме делу излаже нам, са њему већ својственом вештином, како је генијалпп пруски краљ, Фридрих Ксликн, умео да с.е користп руско-аустријеким супарништвом на Пстоку, те да н Русију и Аустрију прннуди да приступе деоби Пољске, којој су оне п једпа и друга, из разних разлога, биле противне , и да добије на тај начин пољске иокрајине неоиходне за територијално консодидовање Пруске. Ко пажљпво прочита ову књигу г. Сорелову, видеће небспорно утврђену истнну, да је, осим саме Пољске и њеппх растројних државних установа (јер је на првом месту сваки сам евојс среће ковач), главип внновник деобе ове несрећне словенске државе, прускн краљ , Фридрих Велики. Русија је деобн Иољске вазда иротивна била; њезнн министар Панин гледао је боним срцем, како ноједине делове Пољске заузимају Пруси и АустрИЈанци, сматрајући као да они тиме отржу Русији делове њеног властитог тела. Мп се нећемо устављатп у овом нрнказу на поједнним перннетијама дипломатске п војничке радње, која је једновремено завршена Кајнарџијскпм Уговором и првом деобом Пољскс. Свакога који хоће да се унозна са тим пптањима, тако пуиим п интереса н ноуке, поуке нарочнто за нас, мп упућујсмо на књигу г. Сорелову, ирепоручујући је најтонлије не само за чнгање већ и за студију, п то не само ради иредмета којима се она непосредно бавп, већ и ради иозпања нолитпчкога морала у опште и пачнна на којп се третирају велика политичка нитања у данашњој међународној знједници. II, мени се чнни, да кад се проучп озбиљно п ово шго је н колико је у овој евојој књизи г. Сорел могао казати о Фридриху Великом, целокупна политичка акција кмеза Бизмарка, поред свију уснеха својих, изгледаће п мање оригпнална н мање велика. Лош ћемо само, пре него што завршнмо, обратити пажњу на завршетак књпге г. Сорелоне, којп указује на везу што стоји између источиог н аустријског иптања. „Ево ће читав век , велп г. Сорел, како се