Delo

148 д е л о сана прозом, која је прилично тешка. Велпка је заслуга овога човека у том, што је четрдесетих година, када политичко стање Србије није било тако мирно, живо радпо на оснивању дплетантскпх позоришних друштава, и у Крагујевцу, а доцније и у Београду, представљао разне комаде. Последњп радови Ат. Николића, како мп држпмо то су његове Прпче мудрих људи. штампане у „Србадији* за 1881. годину у четпрп бро.ја. — Надамо се да ћемо у скоро у повећем раду о српској драматнцп проговорити опшпрније о свпма драмским радовима Николићевпм, а сада се позабавимо књигом, чији натппс истакосмо. Узгред додајемо, да смо сматрали за потребно споменути коју више о евем раду Николићеву. Потомци Атанасија Нпколића, „желећп да се одуже светом дугу поштовања према својем пок. деди,“ издају ове народне прпповетке, које је њихов, доиста заслужни, дед покуиио. Захвалнп потомци веле да су ове приповетке нашли V аосмртним саисима покојниковим, па издају ова његова деда „желећи оставити Српсгву и његову усиомену у овим његовим аосмртним саисима, који су јасан доказ, како је он за живота био носвећеп, душом и срцем. свом милом роду.“ Подвукосмо реч аосмртним саисима с тога што из тог израза излази да су ове прииоветке до сада биле само списн, дакле нештампапа дела, јер аосмртним списима само је то значење. Захвални нотомци огрешили су се о свог деда, кад не знадоше (јер у предговору не сиоменуше) да су све ове ариаоветке, које је скунио Атанасије Николић, штамаане још аре 57 односно 56 го дина, јер све ове приповетке (сем једне, коју ћемо на другом месту споменути) сам Николић наштампа у две свеске: ирва 1842. а друга 1843. године! 0 томе су се могли захвални иотомци уверити из Новаковићеве Библиографије стр. 239. и 247., из Голубице IV стр. 324. (међу књижевпим огласима), из Српског Народпог Листа (уређивао га заслужни Теодор Павловић, неколикогодишњи уредпик и Летониса Матице Српске) од године 1844., у ком на странама 157. (у Нов. Библиографији штамнарском грешком стоји стр. 187. м. 157.), 158 и 159. изиђе и онширан приказ тих ириповедака; даље из Каталога Народне Библиогеке. Кад спомеиусмо скоро сва места, где се може паћи нодатака о Николићу, прелазимо на саму књигу, молећн захвалне потомке, да ако хоће, чиме да се одужују свом деду, да иађу што нештамиаио, илн из штамнаног да одаберу пгго ваља, па да то прештампају. Како бн нас захвални нотомци задужили, а тиме би се занста н свом деду одужнлн, да су нам место оног онаког предговора наппсали биограФију п нреглед свега обилатог књижевног рада њпхова деда, који је на многим пољнма српске књпге и науке, колико је знао н умео, окушао своје перо. Онако штур, а к томс и нстачан, предговор показује мало захвалностп — разуме се у књижевном смислу — захвалних иотомака нрема уваженом претку. Спомепусмо да је Николић 1842. год. издао нрву збирку под натписом Народне србске ариповетке, у Београду, стр. 139. л. 5, а 1843. другу књигу с пстим натписом, са 135 стр. Бук је исказао своје скоро лепо