Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА 5Г МАВРИТАНИЈИ 167 све троје од једном помолпше се кроз прозор, баш као да су очекивали некога. — Отворите, ако Бога знате! шапнух ја. Након тренутка, одшкринуше се врата од дворшпта и ја се нађох пспред њих троје. — Шта је ? пита Јефија с малом душом. — Ух, како је блед и знојав! вели стара. Ја им понових комесарове речи. Сви троје се згледатпе, али им одлакну што се није тпцало Јефија, као што су с разлогом посумњали. — Па ту не може бити никаква предомишљања! речеон... Бежи одмах! — Да бежим ! ? Али куда! ? — Куда ! Куда! Па... (додаде шапћући) у Мавританију. Ја зинух, као да чух бог зна шта неочекивано, а онамо, да је ко мене, у истим приликама и због истог разлога тако запитао, ја бих му исто одговорио био : бежи у Мавританију ! Јер Мавританија је на домаку и прпродно склониште Левкафанима бегунцима из Дикефалпје. Јурећи из града ја сам помишљао да бежим кући, у Вергалију ; али и ако северна Даламарија не беше под преким судом, ипак нпсам могао бити уверен, да ме власти неће вратити. Стара додаде: — Бога ми, то је најпаметније ! Иди у Роток... ти знаш да је тамо наш Орипсо, а знаш како те он волн! Одандећеш лако умаћи, иа, ако Бог да, те се ово смири, лако ћеш опет овамо! А Јефијева жена, баш добра душа, заплака се, п велп: — Јаднпк ! Лако је нама световатп га, а ко зна како је њему! и шта ће она јадна сирога, што но се каже, ни на путу ни у дому. — 0, нећу је оставити, госпофо, нећу тако ми Бога ! впкнух ја. — Знам, сваки тако каже.... а ко зна пмате ли и трогака за пут ?