Delo
АЛЕКСАНДАР ПУШКИН 439 француске писце, затпм прелази на Немце: Клопшток са Месијадом заноси га. Друговн осннвају мала књижевна друштва у којима је у првом нацрту читао МеКаву и Метак. Шта вшне, у лицеју .су излазили н рукописни листовн, у којима је његово име блистало. У то доба, 1815, штампани су први његови стпхови у Европском Гласнику, а на једном испиту привуку на пнсца пажњу и публике и тада славног Державина. Из лицеја излази 1817 као познат и омиљен; упознаје се са тадашњнм својим узорима Жуковским, Карамзином и Баћушковом. Одмах ступа у Арзамас, друштво младих романтичара који су бнли заподелп борбу противу класицизма. Код Жуковскога чита Руслана и Људмилу, постиже потпун успех, п Жуковски му даје своју слику са натписом: Ученику од иобеЏног учитеља. Поред тога, он води буран п неуредан живот: за трн године два пута је био на ивици гроба; породица и прија•гељи очајавају за њега. Среком, њега постигне једна несрећа. Критички п слободоумнн дух Осамнаестог Века био је ухватио корена и у Русији. Не само да није био прогоњен, него су га руски владари у почетку још и култивисали, јер су хтели да отргну Русију од Азије и да је уведу у коло западних држава. Просвећени апсолутизам противу племства, које је огрезнуло V предрасудама н старинским појмовнма, имао је корисног помагача у филозофској критици која је без милости и обзпра косила све трагове прошлости. Поред тога, Наполеонови ратови још су више зближили Руоију са Западом, п Руси којп су десетак годнпа у ратовима крстарили по Европи и квартирили у Паризу, имали су и сувише прилика да се наноје тадашњим слободоумним начелима. Слободно Зндарство н многа друга тајна друштва бпла су средишта незадовољне руске интелигенције. Пушкин је желео да уфе међу њих, али га они нису примали због његова лакомпслена живота. Али он, са своје стране, шппе оштре, заједљиве еппграме противу сплника онпх дана, узвишену Оду слободи н велики број таквих песама, које су жељно читане у многобројнпм препнсима. Шегова популарност расте, п полиција обраћа пажњу на њ. После једне преметачине, мислили су да га пошљу у Сибир, затим, да га заточе у један манастир*