Delo

482 Д К Л 0 цима бесмртнпх Ловчевих Зааисника. Ви се сећате младога барина. васпитана нод стегом строге матере, који је детињство провео *увек са слугама,“ како је говорила охола племнћкиња увек у дјевичаји, где, уз успављнво струјање самовара н звиждање северног ветра, слуша с разрогаченнм очима дуге, бескрајне, тужне, прпповетке вевољннца, где се његова млада пријемљива душа срођава с оном тајанственом, колективном душом рускнхв лвздеи. II када се вратио из школа, млади госиодин, с пушком у руци, с оннм сировим Јермолајем у немачком каФтану и капом од јаретине, јури по бескрајним шумама, из којих се небо не видп, по мочарима и ритовима, ио забаченим селима, великим сајмовима, за тетребима, шљукама: он пуним грудима гута жнвот, он жедно ппје са извора познања људи. Ја не знам богатије галерије слика ! Бедни мужицн, убијени сиротињом н незнањем, иронали и ноносити племићп, вашарски џамбаси, сеоска господа, дворске слуге, Хамлетн шчигровскога округа, певачи у прљавој крчми, кочијаши по равним путевима, сеоска момчад око ватре, цело становннштво орловске губерније у најлепшој слицп и најјачој речи! II не знате шта вам се вишо зарило у душу, да ли тп разновр сни и живопнсни људи, или оне бескрајне брезове шуме с вечитим шуштањем, у којима одјекује секира дрвокрадице, или онн иутеви ио којпма тарантаси зврје и звонцад на коњпма звоне, пли опи рптовн са зеленом високом трском која се шуморећи повија, п из које излећу јата заилашених дивљих иатака, онп вашари с ирашином, која нгра у врелом зраку, са димом, са дреком од хиљада најразличитијих гласова са задахом од масних кожуха п налојављенпх чизама, или они свечапп обедн меснога племства са устајалим лпцима, дубокнм клањањима пред разним губернијским величинама, са куцањем чаша и промуклим песмама, пли оне сеоске крчме с маснпм сголовима, јатима мувџ п задрнглим крчмаром илн дпвне стене, над којима се као шагор разапело нлаво небо, са свежнм зеленилом, на које се из висина као бнсерје лије песма шевнна! — Не, не, ја нс могу много да замерим г. Будисављевићу: Ловчеви Зааисници су и сувише јако ниће, а млада глава се врло брзо загреје! Чнм сте отворнлп ирви лпст, читате ово: „Сун.че већ нагињаше на заранке, кад сам се сиустио у Радов Кланац, да до мрака стигием у своје ссло Врховско. Помисао на плињску жегу н на камсниту стрму стазу, што сам је имао нрегазнти до самог кланца, задржала ме је дуже, но што сам хтио, код мога кума, умиревљенога „берихтера“ ТриФуна Ковачевића Биге-... То је онај мирнн, трезвеви тон из Тургењева, н пзмените само имена, избаците оно камење, паипшпте боље — то се по себи разуме — н пмаћетс .једно место из Ловчевих Заиисника. II у Биједним Људима писац иде ио своме крају, .Јнци, п оппсујс л.уде које срета на иуту, сцене које се дсшавају пред његовнм очима. Само, он је толико аснмиловао из Тургењева, да не само основни тон. него н предмсти и појапп несвесно и нехотично долазе му нод псро.