Delo

ОПШТИНСКО ДЕТЕ 341 Сиромах учнтељ, који је у први мах мислио да има посла са каквим љубоморним удовцем пензпонаром, каквих има увек у заседи у парку Министарства Финансије, потече још бржим кораком али, кад у гониоцу, који с-е нагло прнближавао, познаде Јову шнајдера, човека који врло рђаво кроји одела али за то пма једну ванредно лепо скројену свастику (којој је учитељ му зпке, уз обећање да ће је узети за жену, изјавио љубав као п она њему), он застаде и сачека свога будућег пашенога. — Та чекајте, изгубили сте једну цедуљу? — Цедуљу? — упита престрављено учитељ музике. — Да — вели шнајдер — ево ову. — Дајте ми је, драги г. Јово. — Како? Да вам је дам? Дабоме да ћу вам је дати, алн би вас најпре молио за једно објашњење, господпне будући зете!. Ове речи „господине будући зете“ шнајдер изговори одлучно, као да их је маказама отфикарио. У осталом, шнадер је имао потпуно права да се у овој прилици држп одлучно. Учитељ музике је његовој свастици још пре седам месецн обећаода ће је узети; на тај рачун он се с њом врло лепо проводио и врло често одлазио на вечеру код шнајдера. Шнајдер је, разуме се, већ неколико пута тражио од учнтеља музике дефинитиван одговор: кад ће девојку запроситн, али је учитељ на то увек избегавао да одговори. Шнајдерује дакле ова прилика добродошла јер цедуља, коју .је учитељ трчећи изгубио, није била никоја друга до она, што је била турена у Недељкове пелене а на којој .је учитељ својом руком написао: „Ја сам сирота жена и ово дете не могу да издржавам због сиротиње, с. тога га остваљам овде, не би ли га добри људи прихватили и одржали.“ Може се мислитп у каквом се положају учитељ осећао, кад. је у шнајдеровој руци опазио ту фаталну цедуљицу, сопственом руком напнсану. — Дакле, шта је ово? — поче шнајдер тоном, као да говорн са дужником који нцје платио зимски капут од претпрошле знме. — Цедуљица — одговори учитељ музике кобајаги мирно. — II вашом руком написана? — Није. — Како да нпје, кад .је то онај пстп рукопис, којим мојој свастици пишете љубавна писма.