Delo

— Алн вн носите нешто? — Да, знам. — Забога, за што не узмете носача? — Носача? — Не, немогуће... ово не могу никоме поверпти. — А шта је то? — Које? — уппта учитељ престрављено и проби га хладан зној но челу. — Та то што носите под иберцијером? — То што носим... то је управо... како да кажем... то.је један музички ннструменат. — Пнструменат? Да! — рече одлучно јер му се учннн да се врло срећно досетпо. — Сад сте га купилн? — Да сад, — Па ваља да га носите на пробу? Да, носим га на пробу... али, вндите ли ви како је данас врућнна — додаде брзо учитељ, као кобајагн се досетно како ће да обрне разговор. Међу тим, стигли су већ били у парк п сели на клупу, те учитељ одахну мало, јер ће моћи да одмори руку. Али у том моменту, и ако је за чудо све до сад ћутао као заливен, квекну Недељко под иберцигом као јаре. Госпођа Софија се трже а несретни учнтел^ заколута погледом на све стране и збуни се као дете ухваћено у крађи. — Та то ће бнти хармоннка? — Да... хармоника — одговори учитељ потресен до дна душе, па предосећајући да Недељко неће остатп само на овој својој првој изјавн, смисли у часу да нобегне, просто да побегне, као што бн бегао лопов испред жандарма пли дужник испред креднтора. То је било дрско и одважно решеље али, он није имао где. II збиља, управо у половини једне врло дугачке фразе, којом је госпођа Софија почела да му изјављује љубав, он прибра сву снагу н вољу те скочи са клупе и поче безобзирце бегатн, најпре кроз малу капију па крај вазнесенске цркве те поред Впше Женске Школе, где једва дишућн мало успори кораке. Али, док је он трчао напред, натурп се за њим један господин вичућп: — Станите, станнте!