Delo

ОИШТИНСКО ДЕТЕ разнолике претпоставке, као капетан пристаништа кад му се са обале откнне каква лађа те је бура однесе незнано где и навезе на шнроко море. Али, усред те забринутости, наједаред му се разведри чело, јер чу пред вратима своје куће његовом уху иознату дерњаву. То је било баш у моменту, кад је са госнођом Босиљком, својом младом женицом, пио чај. Он испусти кашичицу, наирави са свим невино лице и окрете се својој жени: — Не чини лп се теби, Босиљка, као да од некуд долази детињи нлач? Госпођа Босиљка ослухну, па остави шољу са чајем н нритрча прозору, погледа лево п десно н пљесну рукама: — Боже мој! — Шта је? — скочи изненађен г. Сима и правећи се још једнако невин као гугутка. Али оди, оди овамо да видиш. Прнђп прозору, погледај шта је оно пред нашпм вратима. Господин Спма нриђе прозору и кобајаги се изненади. — Некакав пакет? — Та какав пакет, зар не впдиш да мрда ручицама и плаче. — Забога — учини г. Сима .још .једнако изненађен, — па од куда дете пред нашим вратима? Госпођа Боснљка зазвони а г. Сима наредп момку да иде на улицу и да донесе то што је пред вратима. Мало час, момак унесе Недељка који, кад се виде у соби, тако се љупко насмеши на Г. Симу, да овај жив претрну да га од куд Недељко није познао и да гос-пођа Босиљка не примети како су он и Недељко пзменили погледе. — Гле, како лепо и одрасло дете! — узвикну госпођа Босиљка. При тнм речима господин Сима ноново задрхта и жив претрну, јер му паде на памет да дете јако личи на њега као оца и да би госпођа Босиљка то могла приметити. На његову срећу међутим, госпођа Босиљка, и ако је добро загледала дете, није то приметила. Видев да је и ту опасност срећно пребродио, он брзо завуче руку у детиње пелене и нађе ону цедуљицу, коју својој женици гласно прочита. При читању цедуљице, њему наиђоше сузе на очп и он се, бришући очи извињаваше евојој жени: