Delo

ЈУН АК НАШИХ Д А Н А ДРУШТВЕНИ РОМАН ОД ЈАН^А М. ВЕСЕ^1ИНОВИТ\А (НАСТАВАК) XVIII. То пољуља веру у многих који вероваху Д-ру Сретену. II како чудновато пролете свуда тај рђав глас о њему. Ту критику ирочиташе чак и они што ништа не читају. Он, који беше навикао да га свуд иоштују и дочекују као неко божанство, сад опази како га ти исти људи, којп га до јуче обожаваху, погледају сад некакб сумњиво. II што је још горе он чујаше и шапат за собом, шапат у коме је јаено чуо и своје име.... Није био кукавица, али се осећао обезоружан. Муке га .је •стало да одржи равнодушност на своме лицу, да покаже како њега не може пореметити нн завист ни злоба. Али је успео толико да је инак играо улогу човека кога због његове вредностп, из накости нападају. Ишао је на дужност, састајао се сљудима, чак је еам чптао нападе противу себе у друштву. — Сигурно им нећете остати дужни г. докторе? Разуме се. Да је то озбиљна критика, да је иоказала мане, ја бих је усвојио; али ово је памфлет наперен лично на мене, паперен од људп чијп политички правац ја начелно не одобравам. Ту онда не може бити речи о критици. — Чудо ми је да г. Николић.... А шта се чудите? То је човек који хоће положај, каријеру. Он не може да иде полако, њему треба да скаче. Нај-