Delo

БОСНА II КРЦВГОВИНА :и Марија нпје била жена, но анђео. Неверујући у телесност Христову богумили нпсу веровали у преображење. Нису признавали крштење, нарочито мале деце, ни крст, који називаху вешалима. Крштење не признаваху не само као формализам, но и зато, што нису веровали у распеће Христово. Деца нису примана у крило богумилске вере, но тек пошто одрасту. То се чпнпло у присуству општине, и гад се обично нови богумил дотакне јеванђеља св. Јована, којеје, како је лако разумети, највише одговарало њпховпм мислпма. Исто тако ннсу признавали ни друге светиње. Правце из пастирског жпвота истицало је, што су богумплн проповедали строгу умереност, простоту обичаја и живота. Нису јели месо ни пили вино. Од учитеља вере нису захтевали само реч, но добар пример. За то су презирали оног који се учпо за учитеља вере, и оне, који, изучивши, хтедоше у народу створити поповски рад. На против, много су уважавалп онога, у кога се пламена и истрајна тежња за савршенством спојила с милошћу божјом. Главна је врлина смиреност, а смирен је онај који верује овом учењу. За мртве не треба се молптн, јер душе смирених иду правце к богу у блаженство, а душе несмирених прелазе нз једнога тела у друго, док се сасвим очпсте. Нема, дакле, ни пакла ни чистилишта. Псто тако нема нп васкрсења мртвог тела, јер оно је као несавршено и грешно осуђено да пропадпе. Кога је општина примила за савршеног, тај је добио назив „свршптељ“ или „добар Бошњак", н на њега су се угледали у усавршавању свп, којн су за савршенством тежили. Савршенство је отварало пут у рај. За то су богумили тежили да постигну савршенство још пре краја свога жпвота. Ако кога општина једновераца на самртној постељи призна за савршеног, тај .је радо умирао тврдо уверен, да ће, чим умре, одма отпћи у рајско блаженство. „Свршптељп" бирали су нзмеђу себе „дједе" и „учитеље" или „стројнике", којп су управљалн верском општином. Пред богом сви су људп равни. За то, по вери богумилској, не могу се међу собом разликовати, нитн међу њима може бптп неједнакости. Неједнакост имовна осуђивана је тако исто као и неједнакост друштвена. Не може се трпети ни допуштати неједнакост у одећи и спољашњем изгледу. Сви треба да се одевају простом одећом, коју сами израђују, Злато и драго камење дарови су ђавољи, и ришћанин их не сме на себн носити.