Delo

Е Л II Н А ‘23 Сахраните ме, а пошто си рптер, Молн се и тп, господнн-Ланс'лоте.“ II док он чита, а двор цео плаче, Госиода, даме, а кад погледаше На лнце њено, вндеше, да канда Развуче мало своје усне бледе. (Писмом су тако иотресени били.) Слободно тада рече Ланслот свима: „Мој господару, и ви, свн остали, Што писмо чусте, ево, ја признајем За смрт девојке овеЈа сам крив. Добра је била, верна, волела ме Љубављу, која много већа беше Него код свију, што сам пх познавб; Ал', вољени, зар морамо иволет ? Још понајмање у година мојих, II ако буде у младости тако. Ево се кунем верношћу, рнтерством, Љубави ја тој не дадох повода. Све пријатеље зовем за сведоке, II браћу њену, и рођена оца; Још он је хтео, да суровим будем, Не би л' се њена смањила наклоност, Да чином неким (н ако нерадо) Чак је увредим — и учиних то; На поласку јој нисам рекб збогом. Ма да бих виц свој, да сам то слутио, Боље и ленше употребит' могб, Да грубошћу је спасем саме ње.“ А краљнца ће (ко море но бурн, Што још немнрно); „Племенит витеже, Толико сте јој учинити могли, Да је од смртн сачувате само!...“ Он дпже главу, сретоше се очп,