Delo

ПЗБОР ПЛПБ 381 Пошто је год. 1832 сјајно завршио богословске науке, ушао .је у нарочиту академију за пострижене племиће, у којој се добпјала спрема за дипломатску службу. Нзишав нз ове, он је ускоро ушао у духовнички ред, прнвукао је на се пажњу својих старешина нарочито кардинала Сале, који је на њ свратио пажњу и самога Гргура XVI тадашњег папе. Овај га је убрзо, и ако још врло млада, поставио за свога намесника у Беневенту, покрајине која је страшно патнла тада од разбојннка с једне а кријумчара с друге стране. — Нека чнталац не заборавн, да смо још у времену јаке световне властн папске у Италији, која ће се завршити тек 8 септембра 1870 улазом у Рим Виктора Емануила II и дефинитивним уједињењем Италије. У тим приликама папски намесници су не само световни унравницн поверених им покрајина, већ они често воде и ратове у име свога госиодара. Млади „монсињор“ Печи је убрзо оправдао поклоњено му поверење на задовољство и Папе и курије, јер је ускоро васпоставио ред у покрајини која је била поверена његовој управи, ставши ногом за врат растројеним елементима, а сачувавши прн том нпак глас праведна управника, — те је кад се иста потреба показала у Перуђн, послат и у ову покрајину и тамо показао исти успех. Државничкн погледи познијега Лава XIII избили су овде јасно на видик. Место цркава, манастира, споменика или задужбина, овај прелат је овековечио долазак Гргура XVI у Перуђу тиме, што је за врло кратко време направио један пут, за којим је покрајина столећима плакала, п чија се корисност.још п данас хвали. Првпх дана год. 1843 папа је позвао себи Печнја и саопштно му, да је одлучио превести га у дипломатску службу, где се надао да ће дати исте доказе умешности п одлучности, какве је показао у досадашњој управној струци. II млади дипломата имао .је да отпочне с једним од тада најкритнчнијих ноложаја. Био је наименован за папског посланика у Брнслу, пошто је нретходно постао епископом а за тнм и архнепископом, да би у опште могао бити нунцпје. Прилике у Белгијн биле су тада врло тешке, нарочито за католике. У њима се млади нунцпје умео ипак тако добро наћн, да је његов одлазак 1846 зажалио свак, чему је сам белгиски краљ дао очнта нзраза, препоручив га нарочитој папино.ј пажњп. Гргур XVI то писмо ннје прочитао, јер је умро пре него што .је његов доскорашњи нунције