Delo

XA.JHPIIX XA.THE 11 липте и јадикују, да би требало да се за њих заузме „друштво противу мучења жпвотиња.“ Он је овде, лудп, лепн, ружни загонетни, фатални, а притом детнњасти малишан свог доба, џиновски патицврк, бесни Роландо са мађарском почасном сабљом; бујно здрав, сутра опет врло болесни Франц Лпст, чија нас мађична снага савлађује, чији нас ђеније одушевљава, ђенијални Ханс лудак, чнје лудило нама памет помера, и коме ми свакако моралну услугу чинимо, износећи на јавност велике фуроре што их овде прави“ и т. д. Хајне описујући стање у Немачкој после револуције, у песми „У октомбру 1849“ (Вд IV стр. 145) вели за Листа: „И Лист се опет појави, Франц живи, не лежи крвав на бојном пољу маџарском, ни Рус, ни Хрват није га убио. Последњи шанац слободе паде, Маџарска лежи у крви, витез Франц остаје неповређен, а и сабља његова лежи у орману. Франц живи, и као старац у кругу унучића причаће чудне ствари о маџарском рату: „тако сам лежао, и тако држао моју ђорду“. Хајнеу су многи пребацивали за овакве испаде протнву његовнх при.јатеља, а он се опет чудио, како могу да му замерају тако штогод, кад он ни себе не штеди. Г-ђи Каролини Жобер која му је замерала што напада пријатеље, и после се не стнди да од њнх помоћи тражи, сасвим је наивно одговорно: „како ми може то да прими за зло, зар ми нисмо пријатељи?“ „Па баш зато“ примети му она. „Гле, — рећи he јој на то Хајне — зар ме они не познају? /Кивописно, уображење и виц, привлаче ме, то је моја природа.“ Хајне је познавао и Паганинија кад је овај 1828 давао концерте у Хамбургу. 0 њему пише такође у „Флорентинским Ноћима“'2Т причајући прво о једном глувом сликару Лизеру, који је изнео праву физијономију вештакову, коме је у том послу „ђаво руку водио.“ Гледајућиу вече како Паганини у сали свира Хајне га овако описује: „То беше Пагашши у својој црној гали: црн фрак и црн прслук ужасно исечен, како је можда прописано ђаволском етикецијом на двору Прозерпинином; црне панталоне бојажљиво су се обавијале око танких ногу; дугачке руке изгледаху још дуже, кад у једној руци држи опружену виолину а у другој гудало, н додирујући њнма готово до земље, клања2727 О овоме може чпталац наћи п у „Вили“ за 1868 (стр. 139 и 158) под насловом. „Како постаје уметник" у преводу Бранка Николајевића.