Delo

14 Д Е Л 0 морао је да бежи из Немачке. У том времену он је тужно јадиковао: „уморан сам и чезнем за одмором Кад бих само знао где ћу да склоним главу своју. У Немачкој је то немогуће, сваког часа може доћи полицај да ме продрма, ради уверења, да ли ја одиста спавам, а већ сахча та помисао узнемирује ме“. У земљп где се свака слободнија мисао забрањивала, где се морало живети, радити и мислити све према прописима полицијским; у земљи, где је јавно мњење било под присмотром полицијском, где је шпионажа цветала, у тој земљи Хајнеу није било места, а нарочито кад је — како сам вели: — рођен да рђаво и преживело, апсурдно, лажно и смешно излаже вечптој подсмевцп, што је такође једна црта његове природе која xohe узвишено да осећа, величанствено да обожава, а живо да слави. — „Заклињем се — вели — свима боговима неба и земље, да бн десети део од онога, што они људи у Немачкој трпе, у Француској изазвало 36 револуција и 36 краљева изгубило би круне заједно са главама“. Ма како да изгледа лако, ипак никоме нпје лако остављати своју отаџбину, земљу у којој је проведено детињство н младост, па живети у туђинп и тећи нове другове и пријатеље. Отуда она туга Хајнеова на самртнрј постељи, и жеља да умре у својој отаџбини; па ипак кад је требало да изабере: борбу или покоравање, он је изабрао борбу, говорећи: „још у мојој колевци лежала је ,маршрута‘ за цео живот“. Како је било бедно стање у Немачкој, најбоље се види из овог иримера: после атентата Сандовог на Коцебуа, злогласни Метерник једва је дочекао да на основу Карлсбадских закључака, (који су пезаконито донети 1819 г. па им је тек 1824 г. следовала законита потврда, и које је закључке В. Хумболт називао „стидним и ненародним“) — уништи сваку слободоумну II нацпоналну тежњу; да укине слободну штампу; „буршеншафте“ и гнмнастичка друштва да растури; а место тога постављајући озлоглашену Мајнцску комисију која he да проналази демагошке смутње и бушкарања Тада се почеше да гањају најодличнији људи у земљи, као: Арнт, Јан; под присмотром беху Стајн, Гнајзенау, Шен и Шлајермахер. „Дотле је било дошло са пруском правичношћу — узвикује Трајчке даје Ернст Мориц Арнт, овај највернпји од верних, био принуђен да своју преписку закопава у подрум, и под патос своје собе“.