Delo

(ТОЈАН МУТИКАША •29 У вече, пошто је свршио све послове, и вечерао, оде да спава. Свуче хаљине са себе и леже на некакво разгуљено и подерано ћебе, што му га газдиница дала, па затуривши руке под главу замишљено гледаше у мрак. Нешто му необично да спава сам. Других вечери спавали су око њега отац и мати, брат и сестра. II сјети их се свих. Као да их лијеио гледа како сједе око огњишта, погурени. Пуцкара ватра, пламен се повија и лиже велики котао, у коме се куха вечера. II као отац узео машице, па гурка у ватру и прича нешто, а мати метнула лакте на кољена, иодупрла главу шакама, па тако слуша. И Гтојану се даде на жао. Сузе му се отргоше из очију, зањури главу под ћебе и пригушено јецаше. Уједанпут му сину у главу, да би могао побјећи и састати се с њима. Лијепо сад да устане, да одлети и свијех их изгрли и ижљуби... — А бабо? — запита сам себе и брже пусги хаљине које je већ прихватио. Опет леже и — сјети се Милоша. Као да негдје иде с њиме, па се разговарају, a non дошао и ружи их обојпцу, казнећп их тиме, што, мјесто учења, морају читав дан попадији цијепати дрва и воду носити. Затим као Милош пошао у шуму, па зове и њега, да чувају овце II да се играју. II као да га из те игре трже газда Сшмо. Повуче га за ухо n вели: „пиши пет стотина гроша, к'о што ти ја кажем.“ А они сељаци стали, па га гледају тужно — жалостивно и кажу, да им је много. Затим сељака нестаде, а опет искрсну Милош са попом... Поноћ се била приближила. (Наставиће се)