Delo

10 Д Е Л 0 Куд мн стремите жеље? Што се журите тако? Дани су тако спори... Киша досадно сипи, дуго, мирно и лако. Природа, к'о да плаче над срећом својом давном Застрла све је сада одором мрачном и тавном... Осјећам загушљив ваздух... Чује се пјесма, свпрка и звека II дуги лавеж паса однекуд из далека. Стани, о стани, срце! За што удараш ревно У те пропале груди?... Да живим?... 0 станп, станп Са овом досадном кишом мога живота капн, А са данима овим моји промичу данн, III Отрже се листак један, Што је дотле бујан био, А вјетар га, пун бијеса Горе небу управио. Лист тек дршће. Бјесни вјетар Све га више небу пео. Ко зна? Можда још на грани Лист је то и зажељео. II све мирно и све тихо, Голе гране тужне стоје. Да ли слутиш нсти удес Исту судбу, срце моје? 1\ Студено и ледено. Но тијесној стазп Замрзнуте леже баруштице мале. Несигурна нога полагано гази, А мисли се некуд, некуд раштркале.