Delo

СТОЈАН МУТИКАША 61 Па ја му каз'о да јесам. Казао сам му да си ми дража од жпвота. — А он? Нагомрдп се п стнште обје шаке. Велн: „Је ли то поштено, кад те ја одведем на њезнна врата к'о јарана и кажем ти да сам је бегенисао, да ми је преотмеш?“... „А јели она зампловала тебе?“ питам га ја.,. „Није, ама би замиловала“ отповрну, „пошла бп за ме, да се ти нијеси умпјеш'о“... — Лаже, — упаде Роса брзо. — Ја му то нпсам рек’о него велим: „Њезина воља, па кога изабере“... — II ннје ти нпшта рек'о на то? Стојан се осмјехну подругљиво. Поч'о ми пријетити. Каже: „Остави ти њу, да не буде бруке.“ Ја се насмијем и окренем се од њега, а он ме уфати за рукав и готово поче плакати. „Остави је молим ти се к'о Богу“ поче. „Остави је тако тн свега на свијету. Ја сам махнит за њом...“ — Тако. А ја му кажем: „Никад .је нећу оставпти...“ Он шкрипну зубима, изиђе нз магазе и, са чаршије поче ми пријетпти. „Тешко теби, ако те ја зграбим у руке“ внкну „а нет се главе наносити!“ Роса се трже, уплашена. — Како је махнит може све урадити! — Не бојим се ја, — мирно одговори Стојан. — Пмам и ја добре шаке, па ко буде јачи. Роса обори главу и замишљено гледаше преда се. Чннило јој се, као да већ гледа Бошка, како наваљује на Стрјана, како га гњавп, убија. Потајан страх поче .је све више обузимати. — Молим те немој ми више по ноћи долазити, — шапатом изговори. — Ја се опет бојпм зла. Стојан се засмија и користећи се њезиним страхом, примаче јој се сасвпм близу. II прдје него што се одбранити могла, обави је руком око паса и иољуби је у оба образа. — Стојане! Шта ти је? — пригушено цикну она и из све снаге поче се отимати. — Пушћи ме!.. Ђевојка сам ја!.. Али је он не пусти. Притезао је све више и љубио по коси, челу, очима, љубио бијесно, махнито. А она се једнако бранила, отимала трзала. Најпошље изморена, опцјена ватром пољубаца и дахом његовим, клону и наслони му главу на прси. (Наставиће се)