Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 81 боље него што он заслужује. Ппсао је и мени после мојега венчања и молпо да му повисим пенсију за тисућу франака. Он ми вели да су га њих две „појеле“, да ннје имао ни трунке с-реће у животу, да га је упропастила њихова саможивост, па чак и мене опомиње да пх се чувам... Ту се Машко стаде смејатп: — А има, лола, племнћску фантазију. У оскудици једном иримили су га да лепи позоришне објаве, али, кукавац, није хтео метути качкет какав су му они наредили, те је морао оставнтн тај носао. Па ми у писму вели : „Све би, господине, красно било, илп качкет! Ним ми дадоше качкет, е нисам могао...“ II више је волео скапавати од глади него носити тај качкет! Допада ми се мој таст! Био сам у Бордоу, али сам заборавио: какав качкег носе они што продају и лепе објаве, а волео бих да видим такав качкет!.. У осталом разумећеш: да ми је милије било додатн тисућу франака да је само подаље од мене заједно н са његовпма апетитом н качкетом... Боли ме само то што свет говори: да је он и овде био некакав ћирица или писар, а то је подло потварање, јер је доста да човек отвори први племићски шематизам, доји му до руку дође, иа да види: ко су били Краславски. Ту се виде сроства, п Краславски их имају у изобпљу. Иао је само он, као човек, али фамилија је била и остаје знатна. Ове моје имају овде на туце свакојаких сроднпка, и .ја тп све ово причам само да знаш ти у чему је ствар. Али се Полањецкога слабо тпцало шта је н како је у стварп са породицом Краславског, те се оба вратише госпођама, у толико пре што беше дошао Завиловски, којега је Полањецкп позвао на чај после ручка, да му покаже слике што су донели из Пталнје. Све су те слике биле изложене на столу, али је Завиловски држао у рукама рам са Литкином главицом и тако га она заинтересовала да је окупио гледати ту слику опет, пошто бн престављен г. Машку, п рече: — Пре бих рекао да је ово каква артистична замисао, него слика жива детета. Како чудновата главица! Какав израз лица! Је ли вам то сестрица? — Није — одговори г-ђа Полањецког; — није више у животу. у очима Завиловскога, као песника, ова трагична страна подиже још јаче ово одиста анђелско лице. Још је неко време гледао ћутећи, чае приносећи ближе час измичући ту слику, па рече: Дело књ. 30. 6