Delo

82 Д Е Л 0 Ја сам за го питао да вам није сестра, јер има ииак нечега... у цртама, боље рећи у очима... има нечега! Изгледало .је да Завиловски пскрено говори, али је Иолањецки имао ирема Литки неко чисто религпозно поштовање, да му се и поред свега иризнавања према Марнниној лепотп, ово упоређење учинило као неко обесвећење; те узе фотографију из Завиловсковпх руку, мету је на њено место и поче живо п одсечно говорити: — Баш ни најмање, ни најмање! Једне једине црте заједничке немају. Та ту нцје ни могуће упоређивање! Једнеједпне заједнпчке црте нема! Марнну дирну та његова жнвост. — II ја сам тог мишљења — прпхватн она. Али њему ннје било доволшо њено мњење. — Јесте ли познавали Литку — обрну се госпођи Машковој и упита је. — Да! — Та да, виђали сте је у Бигјеловпх. — Јест. — Је л’ те да нема ии мрве сличности? Нема. Завиловскн је обожавао г-ђу Полањецку, те му дође мало чудновата она његова живост; тек сад загледа он у дугачку особу г-ђе Машкове, што се нспољавала у непељастој хаљпни, па помисли: — Како .је ова витка! Мало после Машковп с-е почеше праштати. Кад Машко нољуби руку г-ђе Полањецке, рече јој: — Може битн да ћу ускоро морати да одем до Петрограда, сетите се тада мало н моје жене. За време чаја г-ђа Полањецка иапомену Завиловском његово обећање, које је учинио кад је био првн пут у њих: да ће донети да прочита варијанат песме: „Па прагу“. Он се пак тако одмах некако освојно са Нолањецкима, да им је прочитао не само тај варијанат, него н другу .једну песму, коју је раније био написао. Но њему се самом могло познати да се дивн сам својој смелости и вољн, те кад је прочитао и примио снлне похвале, које су биле у нстннп искрене, рече: