Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 97 Син некојега банкара у Марсељу, милцјунара. РСако му беше оно име!... Линетка, како се зваше онај Грк, мплпјунар, онај знаш? — Боже, тетко! — рече Линетка с очевидним негодовањем. Али је тетка јурила као воз кад му се да сва снага. — Аха! Сетих се. Калафаропулос, секретар француске амбасаде у Брислу. Линета устаде и оде к госпођи Основској која се за главним столом разговарала са господином Плавицкпм, а тетка, тражећи је очима, рече: — ЈБути ми се дете! Никако не воли да се о њој говори, а ја не могу да издржим. Ви ме разумете. Погледајте како је висока! Ижђикала ми као из воде!... Анета је зове час „џнном“ час „тополом“, а вала је права топола. Није ии чудо што је људи запазе! Нисам вам ни казивала још о господину Уфињском. То је онај што онако вешто прави сервијете од хартије. Зна га цео свет. Не знам, Бога ми, на колпко је само дворова правио; у последње је време правио код прннца Велског. Био је и један Маџар... Дотле се г. Основски забављао писаљком што му је висила о ланцу, најзад изгуби стрпљење па рече: — Само још два таква, драга тето, па имамо костнмпрано вече. — Сасвим. сасвим! — одговори госнођа Бнгјелова. — Ја о њима говорим само зато што Лпнета пнје хтела ни главе да осврне на њпх. Тако је она шовиннста! Неможете да појмнте какав је шовиниста то дете! — Поживи је Боже! — рече Завиловски. Устаде и стаде се праштати. При руковању дуго задржа руку Линетину, која му на то одговорп истом мером. — До сутра — рече јој не скидајућп очију с ње. — Сутра... носле госноднна Коповскога. Немојте заборавнти о „Паучини“... — Не, госпођнце, нећу заборавнтп — одговори нешто тронутнм гласом Завиловскп. Пзађоше пан Плавпцкп н оп заједно, алп тек што се нађоше на улицп, а старчић га пљесну по рамену, застаде, иа рече: — Господнне младићу, знате лп ви да ћу ја ускоро иостатп дедом! Дело књ. 31. 7