Delo

У(> Д Е Л 0 - њу ниаче сваки говори да је волела оног Плошовскога што се убио, и да непрестано жали за њим. А кад ћете вн к њима? — Сутра, прексутра, кад ви хоћете. — Ннате, они ће пћп куда. Лето је ту! А, где ће те бнти вн летос? — Не знам; а ви? У том се госпођица Линета Кастели већ вратила од Основскога, села недалеко од њнх, и, кад чу нитање Завиловскога, одговори: — Још се нисам решио. Ишли смо у Швенинген... али Линетка то тако не воли рече Броничова. Мало после додаде: Њу тако одмах онколе, тако је примљена у мушком друштву, да просто не верујете! А што баш да не би веровали? Доста је, да је човек само види. Мој покојнимуж, говорио је, још док је она била око десетак дванаест година: „Видећемо — говорио је — какве ћеш имати ломљаве кад она пристигне!“ II има се, драги господине, те још како! Мој је муж предвиђао многе ствари врло рано... Али!... Да ли сам вам казивала: да да је он последњи од лозе Рур... Ах, да! Казнвала сам! Нисмо имали своје деце, јер је прво био побацај, а после био је четрдесет година старији од мене... а доцније ми је био више као отац. — Шта се то може тицати мене? — помислн Завиловски. А, госнођа Броничова настављаше: Покојника ми је много тиштало што нема снна. То јест било га је, али је на пола нута пропао... (Ту глас госпође Броничове задрхта). Држалп смо га неко време у шпирптусу... Ах, како су то тужне успомене! Колико је онјадник пропатио због тога што ће у њему изумрети Рур... У осталом, како тако, тек он веома заволе Линету, као да му је рођено дете, а то му је одиста и бнла најближа рођака — и што мн оставнмо све је њено. Можда људи п због тога око ње облећу... Можда... не Ја се њнма не чудим. Али да знате само, колпко њој то задаје посла, а и нама. У Ннци, пре две године дон Јао Колимасао, рођак Аликантара, толико је бно заљубљен у њу, да је изгледао смешан. Па онда, прошле годнне у Остенде некн Грк!...